Multikulturalnost ili nokulturalnost?
Shion Sono je napravio moderan mjuzikl u kome tvrdi, američki hip hop služi kao podloga za priču o obračunu nekoliko tokijskih bandi, ali i za perverznu izjavu ljubavi japanskoj hipermetropoli.
Ovim žanrovskim i tematskim izborom Sono sigurno nikoga nije iznenadio.
Kao i mnogo puta do sada on svoj kreativni genij iscrpljuje u sumanuto postavljenoj premisi i njenom doslednom sprovođenju, ne baveći se previše time da svojim junacima udahne neki poseban život ili da priču izdigne iz klišea koji je, verovatno, inicijalno želeo da razbuca sumanutim tretmanom. Iza ove komplikovane rečenice krije se jedna, nadam se, jednostavnija misao- Sono u svom obrušavanju na arhetipsko obično spoljnim tretmanom priče uspeva da stvori nešto novo i drugačije, ali se, prečesto, zadovoljava time da ono što njegova priča "u suštini" prikazuje ili želi da kaže, nije ništa drugo nego kliše. Koji u nekom trenutku počinje da davi snagu vizije. Tako i ovde.
Čitavim filmom provejava neprekidno smenjivanje hip hop matrica preko kojih junaci, što u kameru, što u uzajamnoj komunikaciji repuju. Sono je izgradio Tokio kao postapokaliptičnu skupinu urbanih (do groteske amerikanizovanih) plemena (bandi) koje su jedini nosioci i zaštitnici "pravila" (sprovođenju zakona ovde nema mesta, što se odmah na početku, kroz seksualno zlostavljanje policajke svima stavlja do znanja). Tokio tako ima pet (ako se ne varam) "ratnih" bandi i jednu koja je, kao i De La Soul, više na talasu nekakvog post-hipi/ štreberi-bordgejmeri kodeksa života.
Zli Lord Buppa, koji kao da je ispao iz zenita Kustinog "romskog" ciklusa, inicira haos željom da vlada celim Tokijem. Stvar dodatno komplikuje bekstvo ćerke "Velikog učitelja", uber-vladara Tokija i satanističkog sledbenika kome je ćerka devica potrebna za predstojeći ritual. Čitava priča o zavadi plemena i njihovom udruživanju protiv zajedničkog neprijatelja odvija se tokom jedne noći u nepotrebno akcentovanom promicanju vremena.
Unutar neo-brehtovskog pozorišta Sono svoju pozornicu raspiruje slikovitim, videoigričnim prikazima nasilja i jeftinim koreografijama kung-fu borbe. Iz mase ljudi nekoliko likova uspeva da zaživi stripovskim karakterima ("Tokyo Tribe" i jeste popularna manga) koji su najbolji kada su najkarikaturalniji. Sve ostalo vrzma se po klišeima na koje smo navikli u B-filmskom tretmanu ove vrste materijala.
Sonova ludost na stranu, kao i nekoliko genijalnih rešenja na nivou scenografije (onaj džinovski supersecko) i režije, pretpostavljam da je Tokyo Tribe najinteresantniji kao socijalna studija u kojoj se tokijska mladež besramno prepakuje u američke kulturne obrasce i potom vraćaju matičnoj omladini kao "tokijsko pleme" (a sve intervencije koje vuku poreklo iz Japana pre deluju kao derivat američke/ Wu-Tang Clanovske prerade, nego kao izdanak sopstvene kulture). Ili u mladim Japancima i njihovoj kulturi više nema ničeg japanskog. U zavisnosti kako gledate na to, toliko će vam i Tokyo Tribe delovati ambiciozno i pametno.
SELEKTAH: 7/ 10
Shion Sono je napravio moderan mjuzikl u kome tvrdi, američki hip hop služi kao podloga za priču o obračunu nekoliko tokijskih bandi, ali i za perverznu izjavu ljubavi japanskoj hipermetropoli.
Ovim žanrovskim i tematskim izborom Sono sigurno nikoga nije iznenadio.
Kao i mnogo puta do sada on svoj kreativni genij iscrpljuje u sumanuto postavljenoj premisi i njenom doslednom sprovođenju, ne baveći se previše time da svojim junacima udahne neki poseban život ili da priču izdigne iz klišea koji je, verovatno, inicijalno želeo da razbuca sumanutim tretmanom. Iza ove komplikovane rečenice krije se jedna, nadam se, jednostavnija misao- Sono u svom obrušavanju na arhetipsko obično spoljnim tretmanom priče uspeva da stvori nešto novo i drugačije, ali se, prečesto, zadovoljava time da ono što njegova priča "u suštini" prikazuje ili želi da kaže, nije ništa drugo nego kliše. Koji u nekom trenutku počinje da davi snagu vizije. Tako i ovde.
Čitavim filmom provejava neprekidno smenjivanje hip hop matrica preko kojih junaci, što u kameru, što u uzajamnoj komunikaciji repuju. Sono je izgradio Tokio kao postapokaliptičnu skupinu urbanih (do groteske amerikanizovanih) plemena (bandi) koje su jedini nosioci i zaštitnici "pravila" (sprovođenju zakona ovde nema mesta, što se odmah na početku, kroz seksualno zlostavljanje policajke svima stavlja do znanja). Tokio tako ima pet (ako se ne varam) "ratnih" bandi i jednu koja je, kao i De La Soul, više na talasu nekakvog post-hipi/ štreberi-bordgejmeri kodeksa života.
Zli Lord Buppa, koji kao da je ispao iz zenita Kustinog "romskog" ciklusa, inicira haos željom da vlada celim Tokijem. Stvar dodatno komplikuje bekstvo ćerke "Velikog učitelja", uber-vladara Tokija i satanističkog sledbenika kome je ćerka devica potrebna za predstojeći ritual. Čitava priča o zavadi plemena i njihovom udruživanju protiv zajedničkog neprijatelja odvija se tokom jedne noći u nepotrebno akcentovanom promicanju vremena.
Unutar neo-brehtovskog pozorišta Sono svoju pozornicu raspiruje slikovitim, videoigričnim prikazima nasilja i jeftinim koreografijama kung-fu borbe. Iz mase ljudi nekoliko likova uspeva da zaživi stripovskim karakterima ("Tokyo Tribe" i jeste popularna manga) koji su najbolji kada su najkarikaturalniji. Sve ostalo vrzma se po klišeima na koje smo navikli u B-filmskom tretmanu ove vrste materijala.
Sonova ludost na stranu, kao i nekoliko genijalnih rešenja na nivou scenografije (onaj džinovski supersecko) i režije, pretpostavljam da je Tokyo Tribe najinteresantniji kao socijalna studija u kojoj se tokijska mladež besramno prepakuje u američke kulturne obrasce i potom vraćaju matičnoj omladini kao "tokijsko pleme" (a sve intervencije koje vuku poreklo iz Japana pre deluju kao derivat američke/ Wu-Tang Clanovske prerade, nego kao izdanak sopstvene kulture). Ili u mladim Japancima i njihovoj kulturi više nema ničeg japanskog. U zavisnosti kako gledate na to, toliko će vam i Tokyo Tribe delovati ambiciozno i pametno.
SELEKTAH: 7/ 10
No comments:
Post a Comment