Selfie naših sloboda
Ovo je manje-više savršen dokumentarac.
Laura Poitras imala je tu neviđenu sreću (a i pozamašan kredibilitet) da Edward Snowden baš nju kontaktira, pored Glenna Greenwalda, kao prateći orkestar za svoj whistleblowing nastup. Laura je, dakle, bila sa njim od prvog sata njegove avanture i, srećom, ostala je sa njim naredne dve godine. Ovaj dokumentarac, koji je dobio ime po njegovom "kodnejmu" tokom inicijalnog dopisivanja, predstavlja "flešbek-uživo" o jednom od najinteresantnijih događaja iz recentne svetske prošlosti. Rekao bih i najbitniji, ali više ništa nije bitno.
Edward Snowden koji izgleda kao neko koga bi Eminem kinjio i priča kao Seth Rogen, vođen svojim moralnim načelima (neka odjebu teoretičari zavere) odlučio je da preko Greenwalda (i "The Guardiana", za koji ovaj, između ostalih novina, piše) ustupi svetu podatke da američka "Nacionalna agencija za nadgledanje" izuzetno temeljno obavlja svoj posao, te nadgleda više desetina miliona Amerikanca, skupljajući podatke o njima i svim njihovim kontaktima, mahom za zlu ne trebalo. A sve kao nusprodukat post-najnileven potrebe da se Amerika "iznutra" obezbedi od mogućnosti ponovnih terorističkih napada. Privatne informacije doturene su Agenciji od strane telefonskih i internet provajdera, a tom prilikom ozbiljno su narušeni zakoni koji štite ljudske slobode i pravo na privatnost, koji su, igrom slučaja, i jedan od temelja američke demokratije.
Iako su ovim saznanjem zapravo samo pruženi dokazi da svet raste u jedan Matrix/1984 sistem, čini se da se čitava stvar neplanirano brzo slegla i to bez većih revolucionarnih pokret(anj)a širom sveta. Što meni jedino govori da sam u pravu i da neko vrlo pametan i pokvaren gasi čitavu stvar.
Mi smo ovde došli zbog filma.
Citizenfour je fascinantan film zbog toga što kroz trileroznu, a "real-life" atmosferu prikazuje događaje dok se dešavaju. Iako govori o stvarima koje su se desile, on priča o njima onako kako su se one, pred njim, dešavale. Malo dokumentaraca ima priliku da se na taj način približi svom materijalu. All The President's Men (iako fikcija) je najbliži po kvalitetu i veličini teme. A on je morao da čeka četiri godine da se realizuje u odnosu na vreme dešavanja skandala kojim se pozabavio (kako kog skandala?!).
Dakle, mi smo najvećim delom filma u srcu oluje. Iako nema oluje. Ima jedan momčić u hotelskoj sobi sa svojim leptopovima, dva-tri novinara sa svojim notezima (kao da tableti ne postoje) i talasi reakcija javnosti i kontra-javnosti na objave Snowdenovih informacija. Zemljino jezgro je podrhtavalo, ali to se slabo odrazilo na živote stanovnika. Tek će.
Citizenfour je selfie naših sloboda. Naš portret sa svetom, jer privatnost više ne postoji. Mark Twain je jednom rekao da onaj koji stalno govori istinu nema šta da pamti. Vodim se time i zato ne strahujem mnogo za ono "što bi mi se moglo naći". Kad bi se namerili na mene. Ali mi ne prija pomisao da tamo negde lagano nastaje po jedan selfie svakoga od nas na kome se lepo vidi ceo naš život. Iako danas, naročito u razvijenom svetu, skoro da nema okolnosti u kojima možete provoditi dan, a da ne ostavite foto-traga barem na nekoliko mesta. Ovaj selfi nastaje protivu naše volje. Ne traži saglasnost. Ne ukazuje ni elementarnu, advertajzing ljubaznost.
Snowden danas nekako živi i nešto radi, ako je živ i radi, u Rusiji. Da ironija bude veća. Ili paradoks. Ili cinizam. Raskusuravanje njime, srećom, još uvek nije počelo. Na radost imidža Rusije.
Citizenfour ne deprimira. Naprotiv, on ohrabruje time što pokazuje da i dalje (jebote, kako?!!) jedan čovek može da promeni sve. Na bolje. Nagore. U našu korist.
Citizenfour deprimira jedino time što pokazuje da smo mi (možda samo ja?) otupeli od svih istina i laži ovog sveta, i svežih gifova, jutjubova i vidiovo! fora, da čak i ovako razgolićujuće istine o svetu oko nas ne mogu da nas nešto posebno trznu. Već nas još više uveravaju da moderan čovek danas može da živi, ko-egzistira i sa najporažavajućim istinama. Preinformisan i nezainteresovan, prezainteresovan i bez pravih informacija. Nešto kao Nemac u Nemačkoj početkom četrdesetih godina prošlog veka.
Sve je zato danas dovoljno daleko i "neće još!".
Dok ne dođu po nas.
SELEKTAH: 10/ 10
Ovo je manje-više savršen dokumentarac.
Laura Poitras imala je tu neviđenu sreću (a i pozamašan kredibilitet) da Edward Snowden baš nju kontaktira, pored Glenna Greenwalda, kao prateći orkestar za svoj whistleblowing nastup. Laura je, dakle, bila sa njim od prvog sata njegove avanture i, srećom, ostala je sa njim naredne dve godine. Ovaj dokumentarac, koji je dobio ime po njegovom "kodnejmu" tokom inicijalnog dopisivanja, predstavlja "flešbek-uživo" o jednom od najinteresantnijih događaja iz recentne svetske prošlosti. Rekao bih i najbitniji, ali više ništa nije bitno.
Edward Snowden koji izgleda kao neko koga bi Eminem kinjio i priča kao Seth Rogen, vođen svojim moralnim načelima (neka odjebu teoretičari zavere) odlučio je da preko Greenwalda (i "The Guardiana", za koji ovaj, između ostalih novina, piše) ustupi svetu podatke da američka "Nacionalna agencija za nadgledanje" izuzetno temeljno obavlja svoj posao, te nadgleda više desetina miliona Amerikanca, skupljajući podatke o njima i svim njihovim kontaktima, mahom za zlu ne trebalo. A sve kao nusprodukat post-najnileven potrebe da se Amerika "iznutra" obezbedi od mogućnosti ponovnih terorističkih napada. Privatne informacije doturene su Agenciji od strane telefonskih i internet provajdera, a tom prilikom ozbiljno su narušeni zakoni koji štite ljudske slobode i pravo na privatnost, koji su, igrom slučaja, i jedan od temelja američke demokratije.
Iako su ovim saznanjem zapravo samo pruženi dokazi da svet raste u jedan Matrix/1984 sistem, čini se da se čitava stvar neplanirano brzo slegla i to bez većih revolucionarnih pokret(anj)a širom sveta. Što meni jedino govori da sam u pravu i da neko vrlo pametan i pokvaren gasi čitavu stvar.
Mi smo ovde došli zbog filma.
Citizenfour je fascinantan film zbog toga što kroz trileroznu, a "real-life" atmosferu prikazuje događaje dok se dešavaju. Iako govori o stvarima koje su se desile, on priča o njima onako kako su se one, pred njim, dešavale. Malo dokumentaraca ima priliku da se na taj način približi svom materijalu. All The President's Men (iako fikcija) je najbliži po kvalitetu i veličini teme. A on je morao da čeka četiri godine da se realizuje u odnosu na vreme dešavanja skandala kojim se pozabavio (kako kog skandala?!).
Dakle, mi smo najvećim delom filma u srcu oluje. Iako nema oluje. Ima jedan momčić u hotelskoj sobi sa svojim leptopovima, dva-tri novinara sa svojim notezima (kao da tableti ne postoje) i talasi reakcija javnosti i kontra-javnosti na objave Snowdenovih informacija. Zemljino jezgro je podrhtavalo, ali to se slabo odrazilo na živote stanovnika. Tek će.
Citizenfour je selfie naših sloboda. Naš portret sa svetom, jer privatnost više ne postoji. Mark Twain je jednom rekao da onaj koji stalno govori istinu nema šta da pamti. Vodim se time i zato ne strahujem mnogo za ono "što bi mi se moglo naći". Kad bi se namerili na mene. Ali mi ne prija pomisao da tamo negde lagano nastaje po jedan selfie svakoga od nas na kome se lepo vidi ceo naš život. Iako danas, naročito u razvijenom svetu, skoro da nema okolnosti u kojima možete provoditi dan, a da ne ostavite foto-traga barem na nekoliko mesta. Ovaj selfi nastaje protivu naše volje. Ne traži saglasnost. Ne ukazuje ni elementarnu, advertajzing ljubaznost.
Snowden danas nekako živi i nešto radi, ako je živ i radi, u Rusiji. Da ironija bude veća. Ili paradoks. Ili cinizam. Raskusuravanje njime, srećom, još uvek nije počelo. Na radost imidža Rusije.
Citizenfour ne deprimira. Naprotiv, on ohrabruje time što pokazuje da i dalje (jebote, kako?!!) jedan čovek može da promeni sve. Na bolje. Nagore. U našu korist.
Citizenfour deprimira jedino time što pokazuje da smo mi (možda samo ja?) otupeli od svih istina i laži ovog sveta, i svežih gifova, jutjubova i vidiovo! fora, da čak i ovako razgolićujuće istine o svetu oko nas ne mogu da nas nešto posebno trznu. Već nas još više uveravaju da moderan čovek danas može da živi, ko-egzistira i sa najporažavajućim istinama. Preinformisan i nezainteresovan, prezainteresovan i bez pravih informacija. Nešto kao Nemac u Nemačkoj početkom četrdesetih godina prošlog veka.
Sve je zato danas dovoljno daleko i "neće još!".
Dok ne dođu po nas.
SELEKTAH: 10/ 10
Amin!
ReplyDelete