Elegancija srednjih godina
Ne znam da li da vas uplićem u vanbračne diskusije koje su se razvile nakon projekcije, a na temu da li je 20 000 Days On Earth opravdano ili neopravdano fejk. Što nekima deluje kao važnije, jer se radi o Nick Caveu koji "nikada nije bio fejk".
Daleko od toga da navijam da stvari budu fejk, ali stvarno više ne znam da li je stvarnije ono što sam bio, što jesam ili ono što želim da budem u odnosu na ono što sam jedino želeo da budem. U tom smislu, da li je Lana Del Rey fejk ako je Lizzy Grant oduvek želela da bude Lana Del Rey. Kao i da li je Nick Cave u Jaguaru i odelu, sa isheklanim čarapama, veći folirant nego kad je sve to zaudaralo na znoj, bilo puno fleka i rupa. Minus Jaguar. Osim toga, čovek je napunio 20.000 dana za Zemlji i ima pravo da bude neko drugi.
Iako sam ja mislio da je ovo rediteljski debi Nicka Cavea (damn you, Internet!), zapravo se radi o njegovom ko-scenarističkom doprinosu koji su uobličili Iain Forsyth i Jane Pollard, koji su već radili priručne dokumentarce za seriju reizdanja njegovih albuma kojima smo bili zapljusnuti u prvoj polovini ove decenije. Stari znanci, pred kojima je mogao da bude opušten i, što je najbitnije, inspirisan.
Film, kao što naslov implicira, pretenduje da sažme Caveovih 20.000 dana na Zemlji, a iz vizure tog 20.000-og dana, koji je dat u svoj svojoj fingiranoj rutini. Tako vidimo Cavea kako ustaje, otvara šalukatre kao da je Yoko Ono u spotu za Imagine, a potom se donekle upoznajemo sa tim kako nastaju stvari zbog kojih Cavea volimo.
Temama, a naročito tonom, film neprekidno oscilira od autoironičnog preko pseudo-dokumentarnog do malčice neočekivano preozbiljnog. Cave sve vreme zadržava istu pribranost, eleganciju i participaciju u projektu. Čovek je, očigledno, izrastao u vanserijskog profesionalca vrlo zahvalnog za saradnju.
Sam Cave biće najzanimljiviji kada iz sebe bude izbacivao opservacije o svetu (ona na temu čega se najviše plaši je bila posebno zanimljiva), nego kada se, zajedno sa autorima, dovija da nam otškrine neke biografske momente svog života. Kao jedan od centralnih lajt-motiva filma javlja se sećanje, i Cave, koji čak ima svoju ličnu arhivu i ljude zadužene da brinu o njoj, ne skriva svoj narcisoidni strah od zaborava i zaboravljanja. Čak i ovaj film, sam po sebi, služi tome da sačuva jedan deo njegovog života za sva vremena. Ova vrsta brige o sebi i svojoj karijeri možda neće prijati nekim fanovima Cavea za koje je sve nakon Tender Prey bila prodaja, ali tima ionako nema pomoći.
Paradoksalno, 20.000 Days On Earth najuspešniji je kao model/ templejt za to kako može da se uradi dokumentarac o (živom, participirajućem) muzičaru i da se izađe iz montonije kolaža hedova i arhivskog materijala, čega ovde, praktično, i nema. Najuspelije su sekvence sa suvozačima tj nekim od najpoznatijih Caveovih saradnika (Ray Winstone, Kylie, Blixa) koji se poput "duhova" voze sa njim i vode razgovore koji se tiču ili uopšte ne tiču njihovih saradnji. Blixa izgleda kao ključni član Rammstein. Šteta što priča na engleskom.
Kao nikad naročiti fan, ali prilični poštovalac lika i dela, ja sam bio vrlo zadovoljan. Nick Cave ne traži sagovornike, samo ogledalo. A to je uvek dobar znak.
SELEKTAH: 8/ 10
Hvala dragoj wickEd na ausvajsu za Slobodnu zonu.
Ne znam da li da vas uplićem u vanbračne diskusije koje su se razvile nakon projekcije, a na temu da li je 20 000 Days On Earth opravdano ili neopravdano fejk. Što nekima deluje kao važnije, jer se radi o Nick Caveu koji "nikada nije bio fejk".
Daleko od toga da navijam da stvari budu fejk, ali stvarno više ne znam da li je stvarnije ono što sam bio, što jesam ili ono što želim da budem u odnosu na ono što sam jedino želeo da budem. U tom smislu, da li je Lana Del Rey fejk ako je Lizzy Grant oduvek želela da bude Lana Del Rey. Kao i da li je Nick Cave u Jaguaru i odelu, sa isheklanim čarapama, veći folirant nego kad je sve to zaudaralo na znoj, bilo puno fleka i rupa. Minus Jaguar. Osim toga, čovek je napunio 20.000 dana za Zemlji i ima pravo da bude neko drugi.
Iako sam ja mislio da je ovo rediteljski debi Nicka Cavea (damn you, Internet!), zapravo se radi o njegovom ko-scenarističkom doprinosu koji su uobličili Iain Forsyth i Jane Pollard, koji su već radili priručne dokumentarce za seriju reizdanja njegovih albuma kojima smo bili zapljusnuti u prvoj polovini ove decenije. Stari znanci, pred kojima je mogao da bude opušten i, što je najbitnije, inspirisan.
Film, kao što naslov implicira, pretenduje da sažme Caveovih 20.000 dana na Zemlji, a iz vizure tog 20.000-og dana, koji je dat u svoj svojoj fingiranoj rutini. Tako vidimo Cavea kako ustaje, otvara šalukatre kao da je Yoko Ono u spotu za Imagine, a potom se donekle upoznajemo sa tim kako nastaju stvari zbog kojih Cavea volimo.
Temama, a naročito tonom, film neprekidno oscilira od autoironičnog preko pseudo-dokumentarnog do malčice neočekivano preozbiljnog. Cave sve vreme zadržava istu pribranost, eleganciju i participaciju u projektu. Čovek je, očigledno, izrastao u vanserijskog profesionalca vrlo zahvalnog za saradnju.
Sam Cave biće najzanimljiviji kada iz sebe bude izbacivao opservacije o svetu (ona na temu čega se najviše plaši je bila posebno zanimljiva), nego kada se, zajedno sa autorima, dovija da nam otškrine neke biografske momente svog života. Kao jedan od centralnih lajt-motiva filma javlja se sećanje, i Cave, koji čak ima svoju ličnu arhivu i ljude zadužene da brinu o njoj, ne skriva svoj narcisoidni strah od zaborava i zaboravljanja. Čak i ovaj film, sam po sebi, služi tome da sačuva jedan deo njegovog života za sva vremena. Ova vrsta brige o sebi i svojoj karijeri možda neće prijati nekim fanovima Cavea za koje je sve nakon Tender Prey bila prodaja, ali tima ionako nema pomoći.
Paradoksalno, 20.000 Days On Earth najuspešniji je kao model/ templejt za to kako može da se uradi dokumentarac o (živom, participirajućem) muzičaru i da se izađe iz montonije kolaža hedova i arhivskog materijala, čega ovde, praktično, i nema. Najuspelije su sekvence sa suvozačima tj nekim od najpoznatijih Caveovih saradnika (Ray Winstone, Kylie, Blixa) koji se poput "duhova" voze sa njim i vode razgovore koji se tiču ili uopšte ne tiču njihovih saradnji. Blixa izgleda kao ključni član Rammstein. Šteta što priča na engleskom.
Kao nikad naročiti fan, ali prilični poštovalac lika i dela, ja sam bio vrlo zadovoljan. Nick Cave ne traži sagovornike, samo ogledalo. A to je uvek dobar znak.
SELEKTAH: 8/ 10
Hvala dragoj wickEd na ausvajsu za Slobodnu zonu.
Do The Boatman's Call, ali ne vodi se bilo kakva diskusija o prodaji.
ReplyDelete