Iz daleka je verovatno izgledalo kao da se neko igra
Sigurno ste čuli za ovog Kanskog pobednika (u kategoriji "Un certain regard"), koji je potom bio i kambodžanski kandidat za Oskara. To je onaj film u kome Rithy Panh rekreira turobne godine Pol Potove revolucije koristeći bojene glinene lutkice...
Živimo u svetu u kome je moguće i na ovako glup i nenapadan način započeti priču o filmu koji se bavi ljuto ozbiljnom tematikom. Jer to što se desilo mučenim Kambodžanima podjednako je neobjašnjivo kao Holokaust. Dođe neki čovek, raseli gradove, pretvori intelektualce i umetnike u poljoprivredno oruđe i pošalje ih na drugi kraj zemlje da sade pirinač i grade zemljane sisteme za navodnjavanje. A onda kako plan, koji je bio imbecilan u zamisli, počinje da se obrušava, pušta da oni lagano umiru od gladi, bolesti, izmučenosti ili brutalnog fizičkog iživljavanja.
Naspram takve brutalne istorije, koju Panh pokušava da prikaže i približi kao "missing picture" njegovog života, kao perioda sa toliko stradanja da više i nema ko da ga se seća, tj upamti, on gradi jedan elegičan narativ, kao polu-privatnu biografiju stradanja svoje porodice u kojoj statične glinene lutkice svedoče o nemogućnosti da se pobegne. Kao smešnotužni spomenčići te tragedije.
Lutke su fenomenalne zaista. Ima ih na hiljade, raštrkanih po stotinama mini-setova koji ilustraju pogani tok istorije i njen brutalni razvoj. A najjači utisak ostavljaju jednostavni izrazi njihovih lica, rešeni sa dve crne tačke umesto očiju i u par rezbarenih poteza nožića, ali u svakom uprizorenom trenutku tih Potovih godina raspleta one zrače osećanjima tuge, očaja, užasa, radosti... zavisi od prilike. Ali zrače! Neverovatna stvar.
Panh je sve te lutkarske postave prožeo, ponekad i pretopio ili iskolažirao retkim arhivskim snimcima autentičnih dešavanja i bizarno je da vrlo često nepokretne lutkice ostavljaju jači utisak od mrdajućih ljudi.
Film od početka ima setno-pasivno-agresivnu-ogorčenu naraciju, zainteresovaniju da ovaj hod kroz bolnu istoriju pretvori u nekakvu meditaciju duha, nego da je redramatizuje na način, recimo, The Age Of Killing. Panh se ne pita samo kako je to sve bilo moguće, nego i šta sada. Na kraju filma vidimo da i on sam umire/"umire", da zatrpavaju "njegovu lutkicu" (ispravite me ako grešim) i ta vrsta ostavljanja sebe u prošlosti u procesu koji je u isto vreme samo-ekshumacija gradi vrlo kompleksnu perspektivu gledanja na te događaje.
U isto vreme, melanholični ritam pripovedanja, statičnost "učesnika" i Panhov sedativni glas prezasitiće vaše kapacitete, kao što su možda moje, za ovom vrstom predstave i učiniti da se pred kraj filma i vi u nemogućnosti da odete, već ste u obavezi da ispoštujete stvar do kraja. Bez obzira na to što imate utisak da vas neko na vrlo fin i vrlo prijatan način muči.
SELEKTAH: 7/ 10
Sigurno ste čuli za ovog Kanskog pobednika (u kategoriji "Un certain regard"), koji je potom bio i kambodžanski kandidat za Oskara. To je onaj film u kome Rithy Panh rekreira turobne godine Pol Potove revolucije koristeći bojene glinene lutkice...
Živimo u svetu u kome je moguće i na ovako glup i nenapadan način započeti priču o filmu koji se bavi ljuto ozbiljnom tematikom. Jer to što se desilo mučenim Kambodžanima podjednako je neobjašnjivo kao Holokaust. Dođe neki čovek, raseli gradove, pretvori intelektualce i umetnike u poljoprivredno oruđe i pošalje ih na drugi kraj zemlje da sade pirinač i grade zemljane sisteme za navodnjavanje. A onda kako plan, koji je bio imbecilan u zamisli, počinje da se obrušava, pušta da oni lagano umiru od gladi, bolesti, izmučenosti ili brutalnog fizičkog iživljavanja.
Naspram takve brutalne istorije, koju Panh pokušava da prikaže i približi kao "missing picture" njegovog života, kao perioda sa toliko stradanja da više i nema ko da ga se seća, tj upamti, on gradi jedan elegičan narativ, kao polu-privatnu biografiju stradanja svoje porodice u kojoj statične glinene lutkice svedoče o nemogućnosti da se pobegne. Kao smešnotužni spomenčići te tragedije.
Lutke su fenomenalne zaista. Ima ih na hiljade, raštrkanih po stotinama mini-setova koji ilustraju pogani tok istorije i njen brutalni razvoj. A najjači utisak ostavljaju jednostavni izrazi njihovih lica, rešeni sa dve crne tačke umesto očiju i u par rezbarenih poteza nožića, ali u svakom uprizorenom trenutku tih Potovih godina raspleta one zrače osećanjima tuge, očaja, užasa, radosti... zavisi od prilike. Ali zrače! Neverovatna stvar.
Panh je sve te lutkarske postave prožeo, ponekad i pretopio ili iskolažirao retkim arhivskim snimcima autentičnih dešavanja i bizarno je da vrlo često nepokretne lutkice ostavljaju jači utisak od mrdajućih ljudi.
Film od početka ima setno-pasivno-agresivnu-ogorčenu naraciju, zainteresovaniju da ovaj hod kroz bolnu istoriju pretvori u nekakvu meditaciju duha, nego da je redramatizuje na način, recimo, The Age Of Killing. Panh se ne pita samo kako je to sve bilo moguće, nego i šta sada. Na kraju filma vidimo da i on sam umire/"umire", da zatrpavaju "njegovu lutkicu" (ispravite me ako grešim) i ta vrsta ostavljanja sebe u prošlosti u procesu koji je u isto vreme samo-ekshumacija gradi vrlo kompleksnu perspektivu gledanja na te događaje.
U isto vreme, melanholični ritam pripovedanja, statičnost "učesnika" i Panhov sedativni glas prezasitiće vaše kapacitete, kao što su možda moje, za ovom vrstom predstave i učiniti da se pred kraj filma i vi u nemogućnosti da odete, već ste u obavezi da ispoštujete stvar do kraja. Bez obzira na to što imate utisak da vas neko na vrlo fin i vrlo prijatan način muči.
SELEKTAH: 7/ 10
No comments:
Post a Comment