NAŠI FILMOVI U BIOSKOPIMA: NIČIJE DETE

Nije što je loš, nego što je loš po nas

Kada sam se pre nekoliko godina sukobio sa filmom Klip to što je rediteljka demonstrirala relativan netalenat bilo je manje sporno, od toga da nam je vrlo oštro gurala vrlo problematične stavove. I dok se na ovom prvom da raditi, ovom drugom treba stati na put na vreme. Barem ja. U slučaju filma Ničije dete opet je demonstriran sličan netalenat da se napravi iole zanimljiv film, ali daleko je po autora i sve nas u publici strašnije što ovim filmom nije ispoljen nikakav stav. Ispoljeno je ništa. Ispoljeno je nešto što bi šezdesetogodišnji Oleg Novković vraćen vremenskom mašinom u sredinu osamdesetih mogao da namenski snimi za, recimo, TV Sarajevo.

Slede spojleri i materijal za zbirku razočaranja.

Ničije dete je "istinita priča o dečaku vuku". Nažalost, nije fora kao što sam ja mislio- dečak se ne zove Vuk. Dečak se zove Haris Pućinac, prozvani Pućke. Njega su, ako je verovati "istinitoj priči" prema čijim motivima je film skrojen, u nekoj šumi pored Travnika našli lovci (na vukove). Dečak se ponašao kao (pomenuta) zver. Nije znao da priča, a ni da hoda. Ubrzo po hvatanju poslat je u Beograd. I to vam je najzanimljiviji deo filma i to vam je manje od prvih pet minuta ovog filma, nakon kojih ćete se, ozbiljno zabrinuti, pitati- svetijebem, pa čime će se ovaj film onda baviti?!! Ali pre nego što se time pozabavim, vratio bih se u period kad se ovom filmu najviše moglo pomoći- pre nego što je nastao scenario, kad je sve ovo bila samo "dobra ideja".

Dakle, postoji legenda, "istinita priča", o dečaku koji je odrastao sa vukovima, koji je pronađen i predat nadležnim centrima na re-socijalizaciju. Budite iskreni i kažite mi- koji biste vi deo ove priče želeli da vidite- onaj o tome kako je jedno dete završilo sa vukovima i kako je živelo sa njima ili onaj kako su (ne)ljudi pokušali da ga ponovo učine čovekom (evo, čak sam bio nefer, pa sam ovom drugom izboru malo dao na aromi, u odnosu na ono što je u filmu pokušano). Vuk Ršumović, reditelj, debitant, mlad čovek (moj vršnjak) opredelio se za ovo drugo. Nadajmo se da takvoj odluci nije doprineo njegov umetnički osećaj za to šta bi bila bolja i zanimljivija priča, nego produkciono-budžetske okolnosti. Možda i činjenica da bi tretman drugog dela priče brže i oberučkije podržale brojne nevladine organizacije vazda zainteresovane za dizanje "avernesa" svojim interesima.

A Ničije dete baš jeste to- bolno dosadan i isprazan film koji želi (ili mora, ja ne gubim nadu) da se oslanja na sve nebitne momente svoje priče (socijalni status napuštene dece, društvena briga o njima, "devedesete", ratovi...) ne bi li nam ispričao bilo šta.

Formalno, ono što se u filmu ispriča jeste manje-više sadržajem siromašna epizoda serije Sivi dom. U neku takvu ustanovu dolazi dete lišeno pre lepih, nego humanih manira i ponašanja. Sa njim se sprijateljuje mali Žika, koga otac propalitet svako malo izbacuje iz kuće. Njih dvojica potom provode "time of their lives" koliko to opšti uslovi doživljavaju, a do tragedije dolazi kada Žika izvisi... za podršku doma. Tu negde počinje i rat i Pućke biva vraćen u Bosnu "iz koje je i došao!", a stiže i do ratišta, možda baš i do šume iz koje je potekao. I tu se krug poetično zatvara, a ovaj film, ako ništa, uspe da svu svoju prazninu bar zaokruži nečim umetnički vrednim.

U početku, Ršumović insistira na nekim naturalističkim momentima u prikazivanju Pućketovog životinjskog ponašanja, ali vrlo brzo stvar postaje proizvoljna, da bi se od nje skoro sasvim odustalo i siroti lik i još sirotiji glumac (mali Denis Murić) ostali bez ičega vrednog naše pažnje. Primera radi, Ršumović će insistirati da nam pokaže kako Pućke, kao životinja, prevrće tanjir i jede hranu sa poda, do ušiju uronjen u nju, ali će odmah potom (iz razumljivih razloga) pokazati da isti taj dečak pristaje da nosi samo gaće, dok i dalje, poput zveri (ili pudlice) nervozno šeta sobom u koju je zatvoren. Pućke će još par puta zarežati, ugristi, ali prebrzo, za nivo bavljenja temom koja je isturena kao jedina u ovom filmu, on će postati običan, samo malkice mutaviji dečak.

Njegova socijalizacija biće sprovedena kroz niz opštih mesta koja će "dečaka vuka" tretirati kao bilo koje socijalno zapušteno dete. Stručnjaci koji se njime navodno bave neće demonstrirati nijednu jedinu stvar koja taj njihov status potvrđuje, ali ni bilo kakav drugi mistritment, koji bi, makar, bio zanimljiv za gledanje. Iako uvek osporavam nepotrebnu upotrebu psovki u srpskim filmovima, ovde je trenutak kada sa scene u kojoj Pućke (tragično neuverljivo) uči reči kao što je "kuća" pređe na scenu gde ga drugi polaznici doma uče da kaže "puši kurac" ili "jebem ti majku" zapravo jedini koji ima nekakvu autentičnost.

Sa Žikinim odlaskom iz filma neplanirano brzo će se završiti paralela sa još jednim "ničijim detetom", a "vaspitač dobrog srca" moraće da se pokaže na detetu koje mu je preostalo- Pućketu. Kada počnu "devedesete" film ne prestaje da rabi sve klišee koje su NGO filmovi i do sada koristili da toj dekadi osvetlaju lice. Klasična crna beogradska hronika opet je podržana bezizražajnom glumom, a ni sivo-zemljani tonovi fotografije nisu doprineli posebnijem doživljaju. Razmišljam samo kako bi sve ovo izgledalo da su pucale boje kao kod Wesa Andersona ili onog netalentovanog "Finca", a da je čitava priča u tom "izveštačenom" ključu pripovedana kao moderna bajka. Razmišljam džabe i za džabe.

Na kraju, Pućketa odjebu i vukovi. Barem sam ja to tako shvatio. On više ne treba nikome. Više ne pripada nikome. I to je jedino mesto u kome ćete se setiti da je na početku ove priče bio nekakav dečak-vuk i da je to bilo bitno. Između ove i početne tačke ovo je mogao biti bilo koji "haris pućinac" sa kojim su se životne okolnosti nemilosrdno poigrale. A takvih je u ratnim godinama sigurno bilo mnogo.
Šteta i srećom što ovo nije film o tome.

Ršumovićev film mi je jeziv zato što nije ni pokušao da se suprostavi kolotečini prosečnosti. Što je od samog početka odlučio da pravi kompromis, da bi se u njemu udavio deset minuta kasnije. Što u ovoj priči nema tragova prisustva ikakvog "autora". A naročito zanimljivog ili divljeg. Samo pripitomljenog i olinjalog.

SELEKTAH: 1/ 10 (jer ovo su filmovi možda i podmukliji od Klipa)