Mogao je ovo biti horor
Ako ostavimo po strani sjajni Once We Were Warriors i holivudski autsors Lord of the Rings, Housebound je jedan od retkih novozelandskih filmova koji je uspeo da doplovi do mene.
U pitanju je crnohumorna horor-komedija o devojci Kylie koja nakon neuspelog obijanja bankomata biva kažnjena sa osam meseci kućnog pritvora, u domu svoje majke, koji je napustila pre koznakoliko godina. Za ovu kuću je ne vežu lepe uspomene, a i ona i mama misle da je ukleta. Kada potom sazna da je tu pre njihovog doseljenja ubijena tinejdžerka pod misterioznim okolnostima, kao i da se poludeli sin neprijateljskog komšije već godinama vodi kao "nestao", sitne neobjašnjive stvari po kući počeće odjednom da budu malčice jezivije...
Iako nemam ništa protiv horor-komedija, mislim da je to ovde bio pogrešan žanr za, inače, vrlo dobru zamisao Gerarda Johnstonea, koji ovde debituje kao filmski reditelj, scenarista i montažer. Drugim rečima, mogao je ovo biti sjajan triler/horor, možda ne megalomanskih dimenzija kao Shutter Island, ali slične dramaturgije koja prožima prošlost i sadašnjost.
Do nekog trenutka sam mislio da Johnstone želi da horor materijal sagleda iz savremenog ugla, da želi da prođe kroz njega kao gledalac kroz horor, da na neki način predupredi sve one naše komentare tipa "e, jes, baš bi onda je čula taj zvuk sad išla dole..." i slično, i da svojoj junakinji ulije onoliko straha koliko je izlio iz nas. Ali u nesrazmernom glumatanju svoje junakinje on je ovaj, eventualni, koncept, srozao na farsične grimase koje ozbiljno ljuljaju pretpostavljeni žanr ovog filma. Doprinos ostalih junaka/ glumaca ide od odlične majke i očuha, preko solidnih ostvarenja suseda i nadležnog policajca do karikaturalnih doprinosa lažnih i stvarnih sila zla.
Baš koliko i glumci lutaju u materijalu ne znajući sa koliko (ne)ozbiljnosti da mu priđu, tako i Johnestoneova obrada sopstvenog scenarija povremeno ima ozbiljnost trilera kojom se ubrzo potom sprda nekim skoro slepstik obrtima ili rešenjima. Bojim se da zbog ovakvog tretmana materijala i sam gledalac počinje da se oseća "tretiranim" i gubi interesovanje za dalji razvoj priče, dok i komični momenti vremenom postaju usiljeni srozavajući se u neku vrstu Blood Simple finala za sedmogodišnjake. O neiskorištenom potencijalu odličnog tvista na kraju da i ne govorim.
Nadam se da će James Wan pre svih primetiti bisere u blatu ovog filma i napraviti horor kakav nam iz Housebound stvarno preti.
SELEKTAH: 4/ 10
Ako ostavimo po strani sjajni Once We Were Warriors i holivudski autsors Lord of the Rings, Housebound je jedan od retkih novozelandskih filmova koji je uspeo da doplovi do mene.
U pitanju je crnohumorna horor-komedija o devojci Kylie koja nakon neuspelog obijanja bankomata biva kažnjena sa osam meseci kućnog pritvora, u domu svoje majke, koji je napustila pre koznakoliko godina. Za ovu kuću je ne vežu lepe uspomene, a i ona i mama misle da je ukleta. Kada potom sazna da je tu pre njihovog doseljenja ubijena tinejdžerka pod misterioznim okolnostima, kao i da se poludeli sin neprijateljskog komšije već godinama vodi kao "nestao", sitne neobjašnjive stvari po kući počeće odjednom da budu malčice jezivije...
Iako nemam ništa protiv horor-komedija, mislim da je to ovde bio pogrešan žanr za, inače, vrlo dobru zamisao Gerarda Johnstonea, koji ovde debituje kao filmski reditelj, scenarista i montažer. Drugim rečima, mogao je ovo biti sjajan triler/horor, možda ne megalomanskih dimenzija kao Shutter Island, ali slične dramaturgije koja prožima prošlost i sadašnjost.
Do nekog trenutka sam mislio da Johnstone želi da horor materijal sagleda iz savremenog ugla, da želi da prođe kroz njega kao gledalac kroz horor, da na neki način predupredi sve one naše komentare tipa "e, jes, baš bi onda je čula taj zvuk sad išla dole..." i slično, i da svojoj junakinji ulije onoliko straha koliko je izlio iz nas. Ali u nesrazmernom glumatanju svoje junakinje on je ovaj, eventualni, koncept, srozao na farsične grimase koje ozbiljno ljuljaju pretpostavljeni žanr ovog filma. Doprinos ostalih junaka/ glumaca ide od odlične majke i očuha, preko solidnih ostvarenja suseda i nadležnog policajca do karikaturalnih doprinosa lažnih i stvarnih sila zla.
Baš koliko i glumci lutaju u materijalu ne znajući sa koliko (ne)ozbiljnosti da mu priđu, tako i Johnestoneova obrada sopstvenog scenarija povremeno ima ozbiljnost trilera kojom se ubrzo potom sprda nekim skoro slepstik obrtima ili rešenjima. Bojim se da zbog ovakvog tretmana materijala i sam gledalac počinje da se oseća "tretiranim" i gubi interesovanje za dalji razvoj priče, dok i komični momenti vremenom postaju usiljeni srozavajući se u neku vrstu Blood Simple finala za sedmogodišnjake. O neiskorištenom potencijalu odličnog tvista na kraju da i ne govorim.
Nadam se da će James Wan pre svih primetiti bisere u blatu ovog filma i napraviti horor kakav nam iz Housebound stvarno preti.
SELEKTAH: 4/ 10
No comments:
Post a Comment