Jedan simpatičan animirani "Volter"
Koliko ste se puta upitali koliko je život nefer? I ako bog zaista postoji gdeještaradi po tom pitanju? I kako je moguće da je Partyć i dalje na čelu DS? Le Tableau pokušava da odgovori na neka od tih pitanja, ali bojim se da se onaj finalni odgovor, na pitanje "od čega sve zavisi", (opet) svodi samo na nas, i ni na koga drugog.
U filmu Le Tableau (ili "slika" za naše francuski mutave drugare) ulazimo u sliku, jednog zamka sa velikom, balskom terasom koja nam se ukazuje kroz ivicu šume. Tu otkrivamo da u svetu-s-one-strane-slike žive tri vrste ljudi: Tupini ("završeni"), Pafini ("nezavršeni") i Rufi (ili "skice"). Ako malo razmislite shvatićete da podela zavisi od toga u kojoj meri ih je "slikar" (mada može i bez navodnika) završio. Tupini se osećaju kao božanska bića i u njihov svet ovi drugi nemaju pristup. I ti, "drugi" ne žive na dvoru, već se poludivljački kriju po šumi, šikanirani od strane Tupina. Kao i mnogo puta do sada, upravo ljubav se pojavljuje da uznemiri taj red i uspostavi novi- ljubav između Tupina i Pafinke.
Međutim, film njihovu romansu troši samo kao okidač za jednu ozovsku avanturu u kojoj, sticajem okolnosti, po jedan primerak od svake vrste odlazi, preko zabranjenog i opasnog sveta "cveća koje ubija" u svet-s-one strane, gde otkrivaju druge slike i druga bića koja žive u njima, manje-više zarobljena u lupu života koji im je slikar dočarao. Sve simpatično i pomalo podjebavački podseća na ove naše živote i garsonjeraste sudbine koju je većina nas odabrala da proživi. Oni kreću da pronađu slikara, kako bi ih završio i na taj način im omogućio da imaju ista prava kao i Tupini. U novom svetu, svako od njih pronalazi nešto, ali svi zajedno shvataju da tek kada uzmu boje u svoje ruke mogu da postignu ono što su hteli. A pri kraju imamo i poprilično razočaravajući susret sa "tvorcem"... Njegov svet nije islikan, već stvaran poput našeg, kao i on sam. Ne znam da li bi to trebalo da nas plaši.
Filmu manjka malo duha, snažnijih i zavodljivijih karakteristika glavnih likova, nešto malo zapleta, ali nije neprijatno iskustvo. Kad Eli napuni osam, devet godina, možda mu se vratim.
SELEKTAH: 5/ 10
Koliko ste se puta upitali koliko je život nefer? I ako bog zaista postoji gdeještaradi po tom pitanju? I kako je moguće da je Partyć i dalje na čelu DS? Le Tableau pokušava da odgovori na neka od tih pitanja, ali bojim se da se onaj finalni odgovor, na pitanje "od čega sve zavisi", (opet) svodi samo na nas, i ni na koga drugog.
U filmu Le Tableau (ili "slika" za naše francuski mutave drugare) ulazimo u sliku, jednog zamka sa velikom, balskom terasom koja nam se ukazuje kroz ivicu šume. Tu otkrivamo da u svetu-s-one-strane-slike žive tri vrste ljudi: Tupini ("završeni"), Pafini ("nezavršeni") i Rufi (ili "skice"). Ako malo razmislite shvatićete da podela zavisi od toga u kojoj meri ih je "slikar" (mada može i bez navodnika) završio. Tupini se osećaju kao božanska bića i u njihov svet ovi drugi nemaju pristup. I ti, "drugi" ne žive na dvoru, već se poludivljački kriju po šumi, šikanirani od strane Tupina. Kao i mnogo puta do sada, upravo ljubav se pojavljuje da uznemiri taj red i uspostavi novi- ljubav između Tupina i Pafinke.
Međutim, film njihovu romansu troši samo kao okidač za jednu ozovsku avanturu u kojoj, sticajem okolnosti, po jedan primerak od svake vrste odlazi, preko zabranjenog i opasnog sveta "cveća koje ubija" u svet-s-one strane, gde otkrivaju druge slike i druga bića koja žive u njima, manje-više zarobljena u lupu života koji im je slikar dočarao. Sve simpatično i pomalo podjebavački podseća na ove naše živote i garsonjeraste sudbine koju je većina nas odabrala da proživi. Oni kreću da pronađu slikara, kako bi ih završio i na taj način im omogućio da imaju ista prava kao i Tupini. U novom svetu, svako od njih pronalazi nešto, ali svi zajedno shvataju da tek kada uzmu boje u svoje ruke mogu da postignu ono što su hteli. A pri kraju imamo i poprilično razočaravajući susret sa "tvorcem"... Njegov svet nije islikan, već stvaran poput našeg, kao i on sam. Ne znam da li bi to trebalo da nas plaši.
Filmu manjka malo duha, snažnijih i zavodljivijih karakteristika glavnih likova, nešto malo zapleta, ali nije neprijatno iskustvo. Kad Eli napuni osam, devet godina, možda mu se vratim.
SELEKTAH: 5/ 10
Bojim se da moram da primetim da je filmski deo bloga u proteklih godinu dana potpuno pojeo muzički. I bojim se da moram da primetim to utiče na moj entuzijazam da nastavim da povećavam broj klikova.
ReplyDeletesamo ti tako pričaj. ali kad odu oglašivači otići ću i ja.
Delete