Još žena u glavnoj muškoj ulozi
Volim žene. Volim duhovite žene. Volim filmove sa duhovitim ženama. Svoje komplimente već sam obilato izručivao na učinke Lene Dunham, Tine Fey, Melisse McCarthy, Kristen Wiig, Rose Byrne i sve filmove i serije u kojima su one glumile, pisale, producirale ili samo prošle pored. Još od pojave Comedy Centralove TV serije Inside Amy Schumer moje simpatije su proširene i na Amy-n doprinos komediji. Primećujete kako sam lukavo izbegao da kažem "ženskoj komediji". Coz I don't see genders, bitches!!! Barem u komediji.
I dok bi se za njihove pojedinačne doprinose moglo reći pojedinačno dosta toga raznolikog, čini mi se da Lenu i Amy snažnije povezuje jedan, nažalost, muškarac- Woody Allen. Tj njegove komične heroine koje su igrale Diane Keaton i Mia Farrow, i u poslednje dve decenije skoro sve relevantne svetske glumice. Naravno, u oba slučaja, Allenove slobodoumne, brbljive i duhovite "tvorevine" nadograđene su specifičnim pristupom i usklađene sa vremenom u kome nastupaju. Dakle (feministkinje ne zamerite mi!), Lenine i Amy-ne žene su slobodoumnije, brbljivije i duhovitije.
I dok je Lena, podjednako biografski (kao i Allen i Schumer) testirala strpljenje gledalaca svojim filmovima Creative Nonfiction i Tiny Furniture, za Schumerovu je Trainwreck praktično prvo glumačko i definitivno prvo scenarističko iskustvo u Holivudu. Priča o "ženstvenosti" materijala ne pada u vodu ni kad se napomene da je istom (a u velikoj meri i u slučaju Dunhamove) kumovao Judd Apotow, čovek koga nije pogrešno nazvati "novim Woody Allenom", ne toliko zbog sklonosti jakim ženskim likovima, koliko umešnom osećaju da u regularnim životnim tokovima nađe okolnosti vredne bavljenja, tj smejanja.
Da je Trainwreck napisala Amy vidi se iz aviona, naročito ako se u istom prikazuju epizode pomenutog skeč serijala Inside Amy Schumer. Uvek voljna da svoje junakinje nazove "Ejmi" (pa tako i ovde), Amy je još voljnija da u njih ugura dogodovštine i razmišljanja iz svog života. Ne znam njenu životnu priču, ali dve osnovne teme ovog filma (koje se, ako ste pokvareni, mogu ujediniti i u jednu jedinu) su: prava ljubav (i kako je prepoznati) i "moj tata" (i kako ga razlikovati od prave ljubavi).
Amy igra Amy koja, iako u srednjim tridesetima, i dalje živi kao "frat boy" ("frat girls" su obično silovane od strane "frat boys"), menja partnere, nije "ekskluzivno" obećana ni momku sa kojim je, lake droge i težak alkohol su njeni drugari i ima posao u časopisu za muškarce (jer danas žena manje-više uvek radi "za muškarce"). A onda, spremajući slučajno dodeljeni tekst, upozna sportskog lekara Aarona (Bill Hader, i prilično sam siguran alter-ego samog Apatowa), koji je voljan i ume da je voli kako njoj prija. To se nekako poklapa sa premeštanjem njenog oca iz rodne kuće u dom za stara lica...
Predvidljivo, ni Apatow ni Schumerova ne menjaju osnovni plot romantične komedije- dvoje se sretnu, zavole, posvađaju, pomire, hepiend, ali daju sve od sebe da izvariraju sve momente te priče, da ih učine što komičnijim. I to im mahom polazi za rukom. Pri tome Schumerova koristi svaku priliku da gura svoju agendu "teddy bear-prostitutke" kojom traži pravdu za nežnu i emotivnu devojku zarobljenu u telo i požude jedne "profuknjače" (tražio sam deminutiv od "kurva"). I to joj mahom polazi za rukom. Jer ko je ne zavoli kao nenežnu devojku, zavoleće je kao neočekivano nežnu ćerku oca alkoholičara i "švrljaroša" (tražio sam deminutiv od "jebač presretač") koji je očigledno otvorio vrata Amy-nom "tipu ponašanja".
Apatow koji je do sada radio po svojim scenarijima, očigledno se oseća dovoljno sigurno na Amy-nom terenu i deluje da se oboje istim problemima bave, samo (i) sa (ne toliko) različitih strana. Amy nosi dosta od egzistencijalnih dilema kroz koje su prošli Apatowovi muški likovi i njegovo džentlmensko prisustvo u ovom filmu treba ceniti i po tome koliko se pomerio u stranu i dao Amy slobodu da uradi šta ona želi.
Finalna, hepiend scena sa čirlidersicama već pripada antologiji romantičnih komedija.
Duboko u srcu, i dalje mi se ne gasi ugarak sumnje da žene u ovim novim komedijama najveći deo smešnog prave preuzimajući muške "templejte" ponašanja. I da samo kod Dunhamove, u histeričnim, intuicijom vođenim ponašanjima junakinja imamo tragove "nove originalne postavke". Ili nečega što muškarci prepoznaju kao takvo. Ne znam. Ali navijam.
SELEKTAH: 8/ 10
Volim žene. Volim duhovite žene. Volim filmove sa duhovitim ženama. Svoje komplimente već sam obilato izručivao na učinke Lene Dunham, Tine Fey, Melisse McCarthy, Kristen Wiig, Rose Byrne i sve filmove i serije u kojima su one glumile, pisale, producirale ili samo prošle pored. Još od pojave Comedy Centralove TV serije Inside Amy Schumer moje simpatije su proširene i na Amy-n doprinos komediji. Primećujete kako sam lukavo izbegao da kažem "ženskoj komediji". Coz I don't see genders, bitches!!! Barem u komediji.
I dok bi se za njihove pojedinačne doprinose moglo reći pojedinačno dosta toga raznolikog, čini mi se da Lenu i Amy snažnije povezuje jedan, nažalost, muškarac- Woody Allen. Tj njegove komične heroine koje su igrale Diane Keaton i Mia Farrow, i u poslednje dve decenije skoro sve relevantne svetske glumice. Naravno, u oba slučaja, Allenove slobodoumne, brbljive i duhovite "tvorevine" nadograđene su specifičnim pristupom i usklađene sa vremenom u kome nastupaju. Dakle (feministkinje ne zamerite mi!), Lenine i Amy-ne žene su slobodoumnije, brbljivije i duhovitije.
I dok je Lena, podjednako biografski (kao i Allen i Schumer) testirala strpljenje gledalaca svojim filmovima Creative Nonfiction i Tiny Furniture, za Schumerovu je Trainwreck praktično prvo glumačko i definitivno prvo scenarističko iskustvo u Holivudu. Priča o "ženstvenosti" materijala ne pada u vodu ni kad se napomene da je istom (a u velikoj meri i u slučaju Dunhamove) kumovao Judd Apotow, čovek koga nije pogrešno nazvati "novim Woody Allenom", ne toliko zbog sklonosti jakim ženskim likovima, koliko umešnom osećaju da u regularnim životnim tokovima nađe okolnosti vredne bavljenja, tj smejanja.
Da je Trainwreck napisala Amy vidi se iz aviona, naročito ako se u istom prikazuju epizode pomenutog skeč serijala Inside Amy Schumer. Uvek voljna da svoje junakinje nazove "Ejmi" (pa tako i ovde), Amy je još voljnija da u njih ugura dogodovštine i razmišljanja iz svog života. Ne znam njenu životnu priču, ali dve osnovne teme ovog filma (koje se, ako ste pokvareni, mogu ujediniti i u jednu jedinu) su: prava ljubav (i kako je prepoznati) i "moj tata" (i kako ga razlikovati od prave ljubavi).
Amy igra Amy koja, iako u srednjim tridesetima, i dalje živi kao "frat boy" ("frat girls" su obično silovane od strane "frat boys"), menja partnere, nije "ekskluzivno" obećana ni momku sa kojim je, lake droge i težak alkohol su njeni drugari i ima posao u časopisu za muškarce (jer danas žena manje-više uvek radi "za muškarce"). A onda, spremajući slučajno dodeljeni tekst, upozna sportskog lekara Aarona (Bill Hader, i prilično sam siguran alter-ego samog Apatowa), koji je voljan i ume da je voli kako njoj prija. To se nekako poklapa sa premeštanjem njenog oca iz rodne kuće u dom za stara lica...
Predvidljivo, ni Apatow ni Schumerova ne menjaju osnovni plot romantične komedije- dvoje se sretnu, zavole, posvađaju, pomire, hepiend, ali daju sve od sebe da izvariraju sve momente te priče, da ih učine što komičnijim. I to im mahom polazi za rukom. Pri tome Schumerova koristi svaku priliku da gura svoju agendu "teddy bear-prostitutke" kojom traži pravdu za nežnu i emotivnu devojku zarobljenu u telo i požude jedne "profuknjače" (tražio sam deminutiv od "kurva"). I to joj mahom polazi za rukom. Jer ko je ne zavoli kao nenežnu devojku, zavoleće je kao neočekivano nežnu ćerku oca alkoholičara i "švrljaroša" (tražio sam deminutiv od "jebač presretač") koji je očigledno otvorio vrata Amy-nom "tipu ponašanja".
Apatow koji je do sada radio po svojim scenarijima, očigledno se oseća dovoljno sigurno na Amy-nom terenu i deluje da se oboje istim problemima bave, samo (i) sa (ne toliko) različitih strana. Amy nosi dosta od egzistencijalnih dilema kroz koje su prošli Apatowovi muški likovi i njegovo džentlmensko prisustvo u ovom filmu treba ceniti i po tome koliko se pomerio u stranu i dao Amy slobodu da uradi šta ona želi.
Finalna, hepiend scena sa čirlidersicama već pripada antologiji romantičnih komedija.
Duboko u srcu, i dalje mi se ne gasi ugarak sumnje da žene u ovim novim komedijama najveći deo smešnog prave preuzimajući muške "templejte" ponašanja. I da samo kod Dunhamove, u histeričnim, intuicijom vođenim ponašanjima junakinja imamo tragove "nove originalne postavke". Ili nečega što muškarci prepoznaju kao takvo. Ne znam. Ali navijam.
SELEKTAH: 8/ 10
No comments:
Post a Comment