25 November 2015

WHEN MARNIE WAS THERE

Ghibli meets Bronte sisters, pardon Joan G. Robinson


Žozefina je prihvatila samo jednu od moje dve "olake" opservacije na račun animiranih filmova studija Ghibli. Onu da u većini njihovih filmova radnja počinje tako što se glavna junakinja i/ili njena porodica iz grada preseli u neku seoskiju sredinu. Moju opasku da (makar recentni) radovi čuvenog studija u velikoj meri deluju kao da su mazohistički bolno inferiorni u odnosu na "belu, anglosaksonsku rasu" i njen način života odbacila je komentarom da "Japanci ne crtaju tako bele ljude". "Beli ljudi" su, inače, po meni aktuelni anima junaci u kojima ja ne vidim ničeg japanskog. A u ovom filmu to naročito dolazi do izraza s obzirom da je ekranizovan literarni predložak jedne engleske autorke.

Eli je pokušala da gleda film sa nama, ali je za razliku od njenog oca bila ni u kakvoj obavezi i da ga završi.

Junakinja našeg filma je devojčica Anna, sa najkomplikovanijom biografijom u istoriji filma. Kako ne mogu da vam spojlerišem kraj filma, reći ću vam da na početku saznajemo da je ona usvojena iz sirotišta i da njeni novi roditelji od države dobijaju naknadu za to. A onda joj zdravlje pobaci, pa je usvojiteljka šalje kod svojih rođaka na selo. Tamo Anna već druge večeri svoj kurtkobejnovski bol u grudima zamenjuje druženjem sa Marnie, očiglednim duhom devojčice koja "prebiva" u napuštenoj vili. Film je o njihovom druženju. Bolno dosadnom. I o dve istorije, Marnienoj i Anninoj, koje se lagano raspliću, sve sa svojim "ključnim" mestima, pre nego što se opet ukrste.

Sve je lepo i nežno kako to već kod Ghiblija obično biva. Joanin predložak povremeno stvara šum, jer se junaci zovu Anna i Marnie, a njima bliski ljudi Hisako i Yoriko, recimo. O "belim" navikama Marnienih roditelja da i ne govorim. Miyazaki možda jeste uvrstio ovaj roman među 50 najlepših knjiga za decu, ali reditelj Hiromasa Yonebayashi se previše pokorno odnosio prema takvom stavu velikog majstora, verovatno odbijajući da promeni i najmanju stvar, bez obzira na neslaganja do kojih je došlo u prebacivanju materijala iz Engleske u Japan.

Ali, ako ostavimo to po strani, When Marnie Was There je previše anemičan i pričom i vizuelnim rešenjima, pa tako podjednaku nepažnju drži i deci i odraslima. Verujem da će zaljubljenici pronaći emocionalnu nijansu sa kojom mogu da se poistovete i videti neku inovaciju u maloj misteriji koja se na kraju hipermelodramski razreši (za dva minuta), ali ja, nažalost, imam ograničen broj nervnih živaca.

SELEKTAH: 2/ 10

No comments:

Post a Comment