Ghibli meets Bronte sisters, pardon Joan G. Robinson
Žozefina je prihvatila samo jednu od moje dve "olake" opservacije na račun animiranih filmova studija Ghibli. Onu da u većini njihovih filmova radnja počinje tako što se glavna junakinja i/ili njena porodica iz grada preseli u neku seoskiju sredinu. Moju opasku da (makar recentni) radovi čuvenog studija u velikoj meri deluju kao da su mazohistički bolno inferiorni u odnosu na "belu, anglosaksonsku rasu" i njen način života odbacila je komentarom da "Japanci ne crtaju tako bele ljude". "Beli ljudi" su, inače, po meni aktuelni anima junaci u kojima ja ne vidim ničeg japanskog. A u ovom filmu to naročito dolazi do izraza s obzirom da je ekranizovan literarni predložak jedne engleske autorke.
Eli je pokušala da gleda film sa nama, ali je za razliku od njenog oca bila ni u kakvoj obavezi i da ga završi.
Junakinja našeg filma je devojčica Anna, sa najkomplikovanijom biografijom u istoriji filma. Kako ne mogu da vam spojlerišem kraj filma, reći ću vam da na početku saznajemo da je ona usvojena iz sirotišta i da njeni novi roditelji od države dobijaju naknadu za to. A onda joj zdravlje pobaci, pa je usvojiteljka šalje kod svojih rođaka na selo. Tamo Anna već druge večeri svoj kurtkobejnovski bol u grudima zamenjuje druženjem sa Marnie, očiglednim duhom devojčice koja "prebiva" u napuštenoj vili. Film je o njihovom druženju. Bolno dosadnom. I o dve istorije, Marnienoj i Anninoj, koje se lagano raspliću, sve sa svojim "ključnim" mestima, pre nego što se opet ukrste.
Sve je lepo i nežno kako to već kod Ghiblija obično biva. Joanin predložak povremeno stvara šum, jer se junaci zovu Anna i Marnie, a njima bliski ljudi Hisako i Yoriko, recimo. O "belim" navikama Marnienih roditelja da i ne govorim. Miyazaki možda jeste uvrstio ovaj roman među 50 najlepših knjiga za decu, ali reditelj Hiromasa Yonebayashi se previše pokorno odnosio prema takvom stavu velikog majstora, verovatno odbijajući da promeni i najmanju stvar, bez obzira na neslaganja do kojih je došlo u prebacivanju materijala iz Engleske u Japan.
Ali, ako ostavimo to po strani, When Marnie Was There je previše anemičan i pričom i vizuelnim rešenjima, pa tako podjednaku nepažnju drži i deci i odraslima. Verujem da će zaljubljenici pronaći emocionalnu nijansu sa kojom mogu da se poistovete i videti neku inovaciju u maloj misteriji koja se na kraju hipermelodramski razreši (za dva minuta), ali ja, nažalost, imam ograničen broj nervnih živaca.
SELEKTAH: 2/ 10
Žozefina je prihvatila samo jednu od moje dve "olake" opservacije na račun animiranih filmova studija Ghibli. Onu da u većini njihovih filmova radnja počinje tako što se glavna junakinja i/ili njena porodica iz grada preseli u neku seoskiju sredinu. Moju opasku da (makar recentni) radovi čuvenog studija u velikoj meri deluju kao da su mazohistički bolno inferiorni u odnosu na "belu, anglosaksonsku rasu" i njen način života odbacila je komentarom da "Japanci ne crtaju tako bele ljude". "Beli ljudi" su, inače, po meni aktuelni anima junaci u kojima ja ne vidim ničeg japanskog. A u ovom filmu to naročito dolazi do izraza s obzirom da je ekranizovan literarni predložak jedne engleske autorke.
Eli je pokušala da gleda film sa nama, ali je za razliku od njenog oca bila ni u kakvoj obavezi i da ga završi.
Junakinja našeg filma je devojčica Anna, sa najkomplikovanijom biografijom u istoriji filma. Kako ne mogu da vam spojlerišem kraj filma, reći ću vam da na početku saznajemo da je ona usvojena iz sirotišta i da njeni novi roditelji od države dobijaju naknadu za to. A onda joj zdravlje pobaci, pa je usvojiteljka šalje kod svojih rođaka na selo. Tamo Anna već druge večeri svoj kurtkobejnovski bol u grudima zamenjuje druženjem sa Marnie, očiglednim duhom devojčice koja "prebiva" u napuštenoj vili. Film je o njihovom druženju. Bolno dosadnom. I o dve istorije, Marnienoj i Anninoj, koje se lagano raspliću, sve sa svojim "ključnim" mestima, pre nego što se opet ukrste.
Sve je lepo i nežno kako to već kod Ghiblija obično biva. Joanin predložak povremeno stvara šum, jer se junaci zovu Anna i Marnie, a njima bliski ljudi Hisako i Yoriko, recimo. O "belim" navikama Marnienih roditelja da i ne govorim. Miyazaki možda jeste uvrstio ovaj roman među 50 najlepših knjiga za decu, ali reditelj Hiromasa Yonebayashi se previše pokorno odnosio prema takvom stavu velikog majstora, verovatno odbijajući da promeni i najmanju stvar, bez obzira na neslaganja do kojih je došlo u prebacivanju materijala iz Engleske u Japan.
Ali, ako ostavimo to po strani, When Marnie Was There je previše anemičan i pričom i vizuelnim rešenjima, pa tako podjednaku nepažnju drži i deci i odraslima. Verujem da će zaljubljenici pronaći emocionalnu nijansu sa kojom mogu da se poistovete i videti neku inovaciju u maloj misteriji koja se na kraju hipermelodramski razreši (za dva minuta), ali ja, nažalost, imam ograničen broj nervnih živaca.
SELEKTAH: 2/ 10
Znate li đe se može nabaviti knjiga u prijevodu, ako ga ima?
ReplyDeleteAko nema prijevoda, ne smeta, odgovara mi i engleski original.
ReplyDelete