Pre tridesetak godina film sličan ovome imao je sve bele junake i zvao se Ferris Bueller's Day Off
Gledam opus reditelja ovog filma, Ricka Famuyiwe, i nije mi jasno kako je stigao do ovako zanimljivog, zabavnog, provokativnog i pametnog filma serijom filmova koji "na negledano" deluju kao prosečni rom-kom sadržaji sa crnim kastom, očigledno namenjeni istoj takvoj publici. Iako je Famuyiwa tek malo stariji od mene (1973.) njegov četvrti film zrači svežinom i svim onim "početničkim" manama i vrlinama koje bi napravio neki debitant na pragu svojih dvadesetih. Mentalno resetovanje, u koje lično polažem velike nade, očigledno može da da neočekivane rezultate.
Sad kada imam predstavu o Famuyiwinoj karijeri nije mi teško da razumem sopstveni utisak o sličnosti njegovog filma sa slavnim filmom Johna Hughesa. U Famuyiwi očigledno stoji nataloženo ogromno iskustvo gledanja (belih) hitova koje je on, u trenutku prosvetljenja, samo pomirio sa sopstvenim životnim iskustvom. Rezultat je film koji je u osnovi crna "coming-of-age" priča koja samo-demontira sopstvene žanrovske odlike, pravi neplanirane saradnje sa nekim drugim žanrovima i na kraju uspeva da bude auto-esej na temu tj uzrast kojim se bavi. Baš kao i Buellerov film.
Samo za crnu publiku.
Samo što to ne bi napominjali da je glavni junak belac.
A glavni junak ovog filma je Malcolm (da, ime je slučajno), štreber koji mašta o nastavku obrazovanja na Harvardu i koji zajedno sa svojih dvoje prijatelja, istotakođe štrebera, Diggy (lezbijka koja vrlo liči na The Internet iz Odd Future ekipe) i Jib (koji možda i nije Afro-Amerikanac) upadne u vrlo nezgodone neprilike koje uključuju: gangstere, pun ranac smeše od koje se pravi ekstazi, jednog zlikovca modifikovanog prema Gusu Fringu iz Breaking Bad i ćerku Lenny-ja Kraviza.
Malcolm i drugari imaju i pank bend. Ne kao Death. Više kao Cerebral Ballzy.
Iako se radnja filma dešava tokom nekoliko nedelja ona bi se "tehnički" mogla kompresovati u "jedan dan" koji je promenio sve.
I u tom danu Malcolm i njegovi drugari su od nrdova koji beže od školskih huligana da ne bi ostali bez patika postali dileri gudre koji "pametno" koriste svu dostupnu tehnologiju za svoj biznis, a sve kako bi Malcolm dobio neophodnu preporuku za Harvard. Od onog zlikovca koji liči i sličnog je dezena kože kao i Gus Fring.
I u tom danu Malcolm će se zaljubiti, žrtvovati za ljubav i shvatiti da su ljubavne bajke samo bajke.
U tom danu njemu će se izdešavati neverovatne stvari na koje će morati da reaguje prisebnošću vozača Formule 1.
Famuyiwa je svoj film učinio lakim i poletnim, baš kako i priliči tinejdžerima, iako je kroz njega provukao vrlo crne i neprijatne teme, baš kakve se i provlače kroz njihove živote. Malcolm i drugari će od fanova hip hopa devedesetih (btw saundtrak je spektakularan!) postati žitelji "deep weba", a Famuyiwa će neretko kroz postmoderne postupke akcentovati i poentirati "znakovite" momente svoje priče. Preuzimanje flešbeka iz krimi filmova koji objašnjava kako je do prevare ili zločina došlo skoro kajzeršloseovski pozicionira Malcolma na kraju filma.
Pored povremenih neuverljivo rešenih dramaturških trenutaka i sklonosti da zaboravi na junake koji su do malo pre delovali "ključno" (ASAP Rocky, mala Kravitzova), Dope jedinu ozbiljnu manu ima u svojih sedam krajeva koji su se međusobno nadmetali u poentiranju. Što se mene tiče, onaj u kome nas Malcolm pita, nakon što nam je ponudio dve verzije iste priče, da li bi ga isto pitali i da je belac je sasvim dovoljan. To je onaj trenutak u kome shvatamo da crnu verziju Ferris Bueller's Day Off nikada ne bi mogli da odgledamo kao film o tinejdžeru, već samo kao film o crnom tinejdžeru. U belom svetu. Jer svet je i dalje crn i beo.
SELEKTAH: 9minus/ 10
Gledam opus reditelja ovog filma, Ricka Famuyiwe, i nije mi jasno kako je stigao do ovako zanimljivog, zabavnog, provokativnog i pametnog filma serijom filmova koji "na negledano" deluju kao prosečni rom-kom sadržaji sa crnim kastom, očigledno namenjeni istoj takvoj publici. Iako je Famuyiwa tek malo stariji od mene (1973.) njegov četvrti film zrači svežinom i svim onim "početničkim" manama i vrlinama koje bi napravio neki debitant na pragu svojih dvadesetih. Mentalno resetovanje, u koje lično polažem velike nade, očigledno može da da neočekivane rezultate.
Sad kada imam predstavu o Famuyiwinoj karijeri nije mi teško da razumem sopstveni utisak o sličnosti njegovog filma sa slavnim filmom Johna Hughesa. U Famuyiwi očigledno stoji nataloženo ogromno iskustvo gledanja (belih) hitova koje je on, u trenutku prosvetljenja, samo pomirio sa sopstvenim životnim iskustvom. Rezultat je film koji je u osnovi crna "coming-of-age" priča koja samo-demontira sopstvene žanrovske odlike, pravi neplanirane saradnje sa nekim drugim žanrovima i na kraju uspeva da bude auto-esej na temu tj uzrast kojim se bavi. Baš kao i Buellerov film.
Samo za crnu publiku.
Samo što to ne bi napominjali da je glavni junak belac.
A glavni junak ovog filma je Malcolm (da, ime je slučajno), štreber koji mašta o nastavku obrazovanja na Harvardu i koji zajedno sa svojih dvoje prijatelja, istotakođe štrebera, Diggy (lezbijka koja vrlo liči na The Internet iz Odd Future ekipe) i Jib (koji možda i nije Afro-Amerikanac) upadne u vrlo nezgodone neprilike koje uključuju: gangstere, pun ranac smeše od koje se pravi ekstazi, jednog zlikovca modifikovanog prema Gusu Fringu iz Breaking Bad i ćerku Lenny-ja Kraviza.
Malcolm i drugari imaju i pank bend. Ne kao Death. Više kao Cerebral Ballzy.
Iako se radnja filma dešava tokom nekoliko nedelja ona bi se "tehnički" mogla kompresovati u "jedan dan" koji je promenio sve.
I u tom danu Malcolm i njegovi drugari su od nrdova koji beže od školskih huligana da ne bi ostali bez patika postali dileri gudre koji "pametno" koriste svu dostupnu tehnologiju za svoj biznis, a sve kako bi Malcolm dobio neophodnu preporuku za Harvard. Od onog zlikovca koji liči i sličnog je dezena kože kao i Gus Fring.
I u tom danu Malcolm će se zaljubiti, žrtvovati za ljubav i shvatiti da su ljubavne bajke samo bajke.
U tom danu njemu će se izdešavati neverovatne stvari na koje će morati da reaguje prisebnošću vozača Formule 1.
Famuyiwa je svoj film učinio lakim i poletnim, baš kako i priliči tinejdžerima, iako je kroz njega provukao vrlo crne i neprijatne teme, baš kakve se i provlače kroz njihove živote. Malcolm i drugari će od fanova hip hopa devedesetih (btw saundtrak je spektakularan!) postati žitelji "deep weba", a Famuyiwa će neretko kroz postmoderne postupke akcentovati i poentirati "znakovite" momente svoje priče. Preuzimanje flešbeka iz krimi filmova koji objašnjava kako je do prevare ili zločina došlo skoro kajzeršloseovski pozicionira Malcolma na kraju filma.
Pored povremenih neuverljivo rešenih dramaturških trenutaka i sklonosti da zaboravi na junake koji su do malo pre delovali "ključno" (ASAP Rocky, mala Kravitzova), Dope jedinu ozbiljnu manu ima u svojih sedam krajeva koji su se međusobno nadmetali u poentiranju. Što se mene tiče, onaj u kome nas Malcolm pita, nakon što nam je ponudio dve verzije iste priče, da li bi ga isto pitali i da je belac je sasvim dovoljan. To je onaj trenutak u kome shvatamo da crnu verziju Ferris Bueller's Day Off nikada ne bi mogli da odgledamo kao film o tinejdžeru, već samo kao film o crnom tinejdžeru. U belom svetu. Jer svet je i dalje crn i beo.
SELEKTAH: 9minus/ 10
J B T, da li je bolji film ili traka https://youtu.be/v2grPPnDRj4; verovatno je najbolja scena u kojoj se javlja.
ReplyDelete