SPECIAL CORRESPONDENTS

Možda ne treba da nas čudi što britanska Nacionalna lutrija i BBC ili Channel 4 ili Holivud nisu želeli da odreše kesu da ovo poslednje (i rediteljsko i scenarističko!) ostvarenje Ricky-ja Gervaisa vidimo na velikom platnu. Ali bi trebalo da nas čudi što je Netflix odlučio da to uradi.

Za razliku od svojih TV uradaka (progledao sam Dereku kroz prste), Gervais je na velikom formatu uglavnom bio katastrofalan, još više kao autor nego kao glumac. Ili među vama ima fanova takvih budućih kultnih ostvarenja kakva su Cemetery Junction, The Invention of Lying ili Ghost Town? Ali nakon Special Correspondents zaista treba da strepimo od toga šta nas očekuje u filmskom životu Davida Brenta (osim toga ovaj tip vraćanja u slavne dane retko je svedočio o zenitu nečije karijere).

Special Correspondents je na sve načine pogrešan.

Prvo, očigledno se radi o scenariju izvađenom iz naftalina evidentno razrađenom sa Engleskom, a ne Njujorkom na umu. Priča o novinarima koji “iz nehata” lažiraju svoje vesti i dovode do neplaniranih globalnih kretanja zvuči kao scenaristički evergrin, ali danas kad su whistlebloweri uzeli istinu u svoje ruke i kad nam posrednici maltene i ne trebaju i kada svaka šuša sa dovoljno folovera može da razglasi šta god joj milo, ovo je u najmanju ruku bajato kao uskršnje jaje od prošle godine. Ali, kao da mu to nije bilo dovoljno, Gervais je da bi u nastavku priče mogao da razvija svoj predložak kao glavne zvezde odabrao – radijske novinare! O, da i ja sam se iznenadio da tako nešto postoji. Pa još u Njujorku!!! Pa još tako jedna stanica, za koju sam urednik priča da i nije neka, ima dovoljno sredstava (ajd to), ali i interesa (!!!) da šalje svog lokalnog izveštača u Ekvador (!!!) da prati razvoj tamošnje revolucionarne situacije!!! Brate, pa i one Njujorčane koji znaju gde je Ekvador (er vi znate?!) isti ne zanima. A naročito ne toliko da bi se vestima iz istog bavili na radiju, a ne u retvitu nekog ekvadorskog studenta koji je greškom stigao do njih.

Ako koncept i progutate, njegovu razradu nećete. Gervais je zamislio da se on, kao audio tehničar, i (Eric) Banna, kao novinar Frank, kriju na spratu kafanice koja je direktno preko puta radija (i prvo deluje, a posle ne, da je svratište zaposlenih). I njih dvojica tamo stižu sve sa koferima i tehnikom par minuta nakon što su svima javili da su (lažno) odleteli za Ekvador!!! Nakon toga suočeni smo sa trećerazrednom egzekucijom dočaravanja Ekvadora i “bitki” koje se tamo vode, dok Frank izveštava.

Paralelno sa tim počinje, moram da priznam, daleko zanimljivija priča o Gervaisovoj supruzi koja nestanak svog supruga, a potom i (lažnu) priču da je kidnapovan koristi za ličnu promociju i karijeru. Ali uprkos šarmu i talentu (i lepoti!) Vere Farmige ono čime ona sprovodi svoju satiru američke idolatrije spram ratnih heroja, ipak, je samo serija već viđenih stvari.

Nakon sat vremena džudženja sa Gervaisom i Banom u stančiću iznad restorana uz ograničeno simpatičnu sprdnju sa neznanjem latino komune, Gervais nam (ne) otkriva gde je njegov film mogao da počne- kad novinari moraju da iz Amerike stignu do Ekvadora i prijave se tamošnjoj ambasadi nakon navodnog oslobađanja od strane otmičara. Taj film mogao je da bude duhoviti roudmuvi o nekim novim momentima života Zemalja trećeg sveta, ali ovde je to zbrzano, formalizovano i protkano željom svakog reidtelja-početnika- da snimi akcionu scenu sa sloumoušnom.

Ne znam da li bi bilo upitno o ostalim rupama u scenariju, ali teško da se ovde radi o izazovu tipa Malteški soko.

Za razliku od Bane koji deluje relaksirano i barem pokušava da nađe neki balans između želje da bude velika zvezda i činjenice da to nije, Gervais čak iritira svojim netrudom da svom junaku utka bilo kakvu novu grimasu, reč, ponašanje, gest koji od početka svoje karijere nije do sada reprizirao gde god i kad god je stigao.

Znam da Gervais igra za naš tim, ali ovo je takva serija autogolova da je bolno gledati.

SELEKTAH: 1/10