Film kakav je potreban (i) Srbiji
Pod kraj tzv "Prljavog rata" u Argentini, sistematske političke čistke pro-komunistički orijentisanih građana od strane vojne hunte, jedna porodica započela je svoj privatni biznis terorisanja građana iz daleko "prizemnijih", ali takođe pro-kapitalističkih razloga. El Clan je priča o tome.
Na početku filma saznajemo da je pater familias, Arquimedes Puccio (koji izgleda kao mešavina Datae iz Star Treka i Rutgera Hauera), bivši saradnik ekipe koja je sprovodila pomenutu čistku, koji i dalje uživa veliku naklonost glavnog "komodora". Ali i da nije bilo tog direktnog linka sahuntom, El Clan je tako skrojen da otvara put tumačenju čitavog filma kao metafore za problematizovanje okolnosti u kojima su toliki zločini (a cifra varira od 8 do 30 hiljada žrtava) bili činjeni "na očigled" ostatka zemlje, koji sebe nikako ne doživljava kao saučesnike.
Dalje je nemoguće bez spojlerisanja, da znate.
Nakon toga, upoznajemo i njegovog srednjeg sina Alejandra, koji je uspešan ragbista u studentskom timu, pa i njihovu porodicu, mamu, još dve ćerke i jednog mlađeg sina. Vidimo da se svi fino slažu, jedu svi zajedno za stolom, mole se pre toga, tata asistira ne baš tako maloj ćerki u domaćem iz matematike. Sve normalno. Možda i više nego što treba.
A onda sutradan tata, njegova dva druga i Alejandro otmu njegovog drugara, "bogatog sina" lokalnog industrijalca.
I dovedu ga kući.
I drže ga u kupatilu na spratu.
I život porodice ide normalno dalje. Okolo.
Reditelj Pablo Trapero (čiji ste, možda Carancho, za razliku od mene gledali) se toliko ne trudi nam objasni šta se zapravo dešava, da kako film odmiče, realnost počinje da se krivi skoro do nivoa Yorghos Lanthimosovog Dogtooth ili Alexandros Avranasovog Miss Violence. Osećate da nešto žešće nije u redu, iako se svi ponašaju normalno, i sve više se čudite kako i zašto se svi ponašaju normalno.
Ova uobičajena porodična idila (sa mamom koja poslužuje, ćerkama koje se svađaju i mire...) prepliće se sa očevim sve agresivnijim otmicama, za koje dobija i po pola miliona dolara otkupnine (koju ne znamo na šta troši). Alejandro postaje sve nezadovoljniji, kako otmice rezultiraju smrću otetih, a lagano se menja i politička klima koja ovakvim Arquimedisove akcije gleda kroz prste (iako je teško poverovati u tako nešto, ali tako je).
Na kraju Arquimedes otme pogrešnu osobu.
El Clan je o hipokriziji. O mini-tiraniji kao modelu mega-tiranije. O sitnim interesima koji nisu dovoljno prigušili grižu savesti (kod nekih). O prividu normalnog života iza koga se kotrljalo brutalno nasilje. Kad tikva pukne, arogantno Arquimedesovo samopouzdanje da će se izvući verovatno je najneverovatnija i najodvratnija stvar. Kada u odjavnoj špici pročitate kako je on završio, vidite da život nastavlja svoje sumanute priče i nakon kraja filma.
Poslednja scena filma je neočekivano moćna. I svojom realizacijom, koja je brutalno sirova i uverljiva, i svojom simbolikom, koja uprkos epilogu, donosi gorku i zaslužujuću kaznu za krivce.
Traperov film ima odličnu dinamiku i skoro dva sata prođu neočekivano brzo. Argentinski film iz "mračne epohe" (El Secreto De Sus Ojos) već drži visoke standarde i El Clan ne pada mnogo ispod njih svojom produkcijom. Žao mi je jedino što začudnost koja dolazi iz ponašanja porodice nije raznolikije (pa čak i jasnije) elaborirana kao i deo priče koji se tiče kućnog pritvora otetih, jer mislim da tu film nije pokazao ono što ni sam nije umeo da objasni (ako me razumete).
SELEKTAH: 8/ 10
Pod kraj tzv "Prljavog rata" u Argentini, sistematske političke čistke pro-komunistički orijentisanih građana od strane vojne hunte, jedna porodica započela je svoj privatni biznis terorisanja građana iz daleko "prizemnijih", ali takođe pro-kapitalističkih razloga. El Clan je priča o tome.
Na početku filma saznajemo da je pater familias, Arquimedes Puccio (koji izgleda kao mešavina Datae iz Star Treka i Rutgera Hauera), bivši saradnik ekipe koja je sprovodila pomenutu čistku, koji i dalje uživa veliku naklonost glavnog "komodora". Ali i da nije bilo tog direktnog linka sahuntom, El Clan je tako skrojen da otvara put tumačenju čitavog filma kao metafore za problematizovanje okolnosti u kojima su toliki zločini (a cifra varira od 8 do 30 hiljada žrtava) bili činjeni "na očigled" ostatka zemlje, koji sebe nikako ne doživljava kao saučesnike.
Dalje je nemoguće bez spojlerisanja, da znate.
Nakon toga, upoznajemo i njegovog srednjeg sina Alejandra, koji je uspešan ragbista u studentskom timu, pa i njihovu porodicu, mamu, još dve ćerke i jednog mlađeg sina. Vidimo da se svi fino slažu, jedu svi zajedno za stolom, mole se pre toga, tata asistira ne baš tako maloj ćerki u domaćem iz matematike. Sve normalno. Možda i više nego što treba.
A onda sutradan tata, njegova dva druga i Alejandro otmu njegovog drugara, "bogatog sina" lokalnog industrijalca.
I dovedu ga kući.
I drže ga u kupatilu na spratu.
I život porodice ide normalno dalje. Okolo.
Reditelj Pablo Trapero (čiji ste, možda Carancho, za razliku od mene gledali) se toliko ne trudi nam objasni šta se zapravo dešava, da kako film odmiče, realnost počinje da se krivi skoro do nivoa Yorghos Lanthimosovog Dogtooth ili Alexandros Avranasovog Miss Violence. Osećate da nešto žešće nije u redu, iako se svi ponašaju normalno, i sve više se čudite kako i zašto se svi ponašaju normalno.
Ova uobičajena porodična idila (sa mamom koja poslužuje, ćerkama koje se svađaju i mire...) prepliće se sa očevim sve agresivnijim otmicama, za koje dobija i po pola miliona dolara otkupnine (koju ne znamo na šta troši). Alejandro postaje sve nezadovoljniji, kako otmice rezultiraju smrću otetih, a lagano se menja i politička klima koja ovakvim Arquimedisove akcije gleda kroz prste (iako je teško poverovati u tako nešto, ali tako je).
Na kraju Arquimedes otme pogrešnu osobu.
El Clan je o hipokriziji. O mini-tiraniji kao modelu mega-tiranije. O sitnim interesima koji nisu dovoljno prigušili grižu savesti (kod nekih). O prividu normalnog života iza koga se kotrljalo brutalno nasilje. Kad tikva pukne, arogantno Arquimedesovo samopouzdanje da će se izvući verovatno je najneverovatnija i najodvratnija stvar. Kada u odjavnoj špici pročitate kako je on završio, vidite da život nastavlja svoje sumanute priče i nakon kraja filma.
Poslednja scena filma je neočekivano moćna. I svojom realizacijom, koja je brutalno sirova i uverljiva, i svojom simbolikom, koja uprkos epilogu, donosi gorku i zaslužujuću kaznu za krivce.
Traperov film ima odličnu dinamiku i skoro dva sata prođu neočekivano brzo. Argentinski film iz "mračne epohe" (El Secreto De Sus Ojos) već drži visoke standarde i El Clan ne pada mnogo ispod njih svojom produkcijom. Žao mi je jedino što začudnost koja dolazi iz ponašanja porodice nije raznolikije (pa čak i jasnije) elaborirana kao i deo priče koji se tiče kućnog pritvora otetih, jer mislim da tu film nije pokazao ono što ni sam nije umeo da objasni (ako me razumete).
SELEKTAH: 8/ 10
Jes, vala...
ReplyDelete