Najbolji album 2016. snimljen je pre 31 godinu
TRUE STORY: Idem ja tako jednom na posao, i dobar deo puta prelazim peške (jer četrdesete), i sad sam već dobrano uobičajio da to vreme posvetim preslušavanju podkasta i drugih internet emisija. Pa je tako na red došao i Bobby Gillespijev šou u kome menja Iggy Popa na BBC Music 6 (hvala, Danilo!) . I Bobby je svašta puštao, pa i Annu Holmer, koja se u plejlisti ugnezdila između Pointer Sisters i Cat Power, gde joj svakako nije mesto. Jer joj nigde nije mesto. Izrovario mi je sluh Bobby u tih par minuta, otuđio me od sadašnjosti, i podsetio da ja to izdanje imam, da sam ga ukačio u nekoj recenziji kao potencijalno zanimljivo, ali nisam postigao... jer četrdesete. Pesma Ee Che, koju je Bobby pustio, iako 31 godinu stara zvučala je kao da stiže 31 godinu pre svog vremena. Nije zvučala kao ništa što ja u tom trenutku slušam (možda sam u tom trenutku Annu Meredith tako zamišljao, ali ona se posle ispostavila kao Britney pop u odnosu na Holmerovu). Kao ništa što sam ja ikada u životu čuo, ali! i posle poželeo da ponovo čujem, I ponovo! I ponovo! I ponovo!
TRUE HISTORY: Elej. 1985. Zapravo 1982. Performerka Anna vozi se svojim kadilakom po Kaliforniji i spontano počinje da zapevava na izmišljenom jeziku reči i melodije, vrti ih u krug, raspevava, mantra... Tri godine kasnije od toga nastaje predstava Breadwoman o ženi sa maskom od hleba (opširniji libreto mi nepoznat). Za potrebe tog projekta na Annine kvazi-ritualne popevke njen prijatelj i muzičar Steve Moshier nalepio je ambijentalne pasaže na sintisajzeru, koji su ublažili prijem čiste akapele i dali joj retro-futuristički vajb (u ono vreme, pretpostavljam, samo futuristički).
TRUE FRIENDS: Od bilo čega iole nalikog ovoj muzici znam Meredith Monk, Wima Wendersa, Yoko Ono, Trikontove kompilacije sa bluzom ili prvim snimcima grčkog folka, Bjork puštenu unazad, nešto od Wire-u prihvatljivog afričkog pra-bluza, Bilju Bistrik. Ali to su više putevi kojima bi se moglo stići do ove zgrade, nego sami stubovi njene konstrukcije.
Kad kažem zgrade mislim ni na nebu ni na zemlji.
Breadwoman & Other Tales, a pišem vam ovo kao neko ko je sve to prevalio već više od tridesetak puta, je čudesno iskustvo. Onostrano za šta god da se uhvatite. A, ipak, i dalje postojano u našim (31 godinu širim!) muzičkim okvirima. Ovo jeste ambijentana-mantrična-ritualna-meditativna-bluz-Cocteau Twins muzika, ali ovi ambijenti, mantre, rituali, meditacije, bluz, Cocteau Twins zvuče neverovatno autentično, prirodnoneprirodno, sa drugog sveta i, pizdamimaterina!, pitko. Ovo nije pet minuta sa Yoko Ono, pa ko preživi, ovo je "ekspirijans" koji će vam prirodno biti stran i odbojan, ali ćete lagano tonuti u njega, sa sve manje želje da se ritate i opirete. Mogu samo da zamislim koliko će se dobro provesti oni među vama koji se drogiraju.
Ee Che bukvalno zvuči kao miks Matthew Herberta i bilo koje od onih baba-vračara koje su od ranog jutra zapevale za dušu Zaharija Trnavčevića i drugih polaznika ZnanjaImanja. Anna je multiplicirala i iznadovezala svoj glas u mantru, dok je Moshier ispod nje usporio zvuk dolazećeg voza. Iz puke repeticije rađa se tenzija, koju dodatno pravi i tromi bas zvuk čudovišta koje ima gasove. Oo Nu Dah je malčice više na teritoriji ranih Dead Can Dance, sa bogatijom paletom got zvukova. Jedino što smo samleli Lisu Gerrard. Gu She Na Di pretenduje da ima azijski prizvuk, malčice je ritmičnija. Ne znam zašto Bjork od ovoga ne pravi kambek. Giyah je možda najbliža produkcijama našeg doba, curama poput Elysie Crampton ili Holly Herndon, koje, inače, Holmerova jede kao Ivicu i Maricu. Vokalna i instrumentalna tekstura koje se međusobno nadražuju kao dva puža u parenju. Yesh Te ima dosta pitke i nepotrebne njuejdž tonove, dok Holmerova također smanjuje doživljaj i iz mantre prelazi u nekakav spoken word i teritoriju koja nam je već dobrano poznata (ali iz vizure 2016!) poput Laurie Anderson. Sirens bi mogli da nazovemo instrumentalnom temom s obzirom da preko škrgućućih Moshierovih tekstura Holmerova ili porađa jato glista ili pokušava da zvuči kao sirena. Celestial Ash je još jedan korak ka "konvencionalnijem" avangardnom zvuku (opet, iz vizure 2016) sa multipliciranim Anninim vokalom i ambijentalnim dronom, sa blagim paganskim pojanjem od koga će Dead Can Dance u devedesetim napraviti najprofitabliniji deo karijere.
Baš kao i pesmu Wima Mertensa, Maximizing The Audience, i ovo morate. Pa kud puklo da puklo. Uključujući i vas.
SELEKTAH: 9minus/ 10 (iz vizure 2016), 10/ 10 (iz vizure 1985)
TRUE STORY: Idem ja tako jednom na posao, i dobar deo puta prelazim peške (jer četrdesete), i sad sam već dobrano uobičajio da to vreme posvetim preslušavanju podkasta i drugih internet emisija. Pa je tako na red došao i Bobby Gillespijev šou u kome menja Iggy Popa na BBC Music 6 (hvala, Danilo!) . I Bobby je svašta puštao, pa i Annu Holmer, koja se u plejlisti ugnezdila između Pointer Sisters i Cat Power, gde joj svakako nije mesto. Jer joj nigde nije mesto. Izrovario mi je sluh Bobby u tih par minuta, otuđio me od sadašnjosti, i podsetio da ja to izdanje imam, da sam ga ukačio u nekoj recenziji kao potencijalno zanimljivo, ali nisam postigao... jer četrdesete. Pesma Ee Che, koju je Bobby pustio, iako 31 godinu stara zvučala je kao da stiže 31 godinu pre svog vremena. Nije zvučala kao ništa što ja u tom trenutku slušam (možda sam u tom trenutku Annu Meredith tako zamišljao, ali ona se posle ispostavila kao Britney pop u odnosu na Holmerovu). Kao ništa što sam ja ikada u životu čuo, ali! i posle poželeo da ponovo čujem, I ponovo! I ponovo! I ponovo!
TRUE HISTORY: Elej. 1985. Zapravo 1982. Performerka Anna vozi se svojim kadilakom po Kaliforniji i spontano počinje da zapevava na izmišljenom jeziku reči i melodije, vrti ih u krug, raspevava, mantra... Tri godine kasnije od toga nastaje predstava Breadwoman o ženi sa maskom od hleba (opširniji libreto mi nepoznat). Za potrebe tog projekta na Annine kvazi-ritualne popevke njen prijatelj i muzičar Steve Moshier nalepio je ambijentalne pasaže na sintisajzeru, koji su ublažili prijem čiste akapele i dali joj retro-futuristički vajb (u ono vreme, pretpostavljam, samo futuristički).
TRUE FRIENDS: Od bilo čega iole nalikog ovoj muzici znam Meredith Monk, Wima Wendersa, Yoko Ono, Trikontove kompilacije sa bluzom ili prvim snimcima grčkog folka, Bjork puštenu unazad, nešto od Wire-u prihvatljivog afričkog pra-bluza, Bilju Bistrik. Ali to su više putevi kojima bi se moglo stići do ove zgrade, nego sami stubovi njene konstrukcije.
Kad kažem zgrade mislim ni na nebu ni na zemlji.
Breadwoman & Other Tales, a pišem vam ovo kao neko ko je sve to prevalio već više od tridesetak puta, je čudesno iskustvo. Onostrano za šta god da se uhvatite. A, ipak, i dalje postojano u našim (31 godinu širim!) muzičkim okvirima. Ovo jeste ambijentana-mantrična-ritualna-meditativna-bluz-Cocteau Twins muzika, ali ovi ambijenti, mantre, rituali, meditacije, bluz, Cocteau Twins zvuče neverovatno autentično, prirodnoneprirodno, sa drugog sveta i, pizdamimaterina!, pitko. Ovo nije pet minuta sa Yoko Ono, pa ko preživi, ovo je "ekspirijans" koji će vam prirodno biti stran i odbojan, ali ćete lagano tonuti u njega, sa sve manje želje da se ritate i opirete. Mogu samo da zamislim koliko će se dobro provesti oni među vama koji se drogiraju.
Ee Che bukvalno zvuči kao miks Matthew Herberta i bilo koje od onih baba-vračara koje su od ranog jutra zapevale za dušu Zaharija Trnavčevića i drugih polaznika ZnanjaImanja. Anna je multiplicirala i iznadovezala svoj glas u mantru, dok je Moshier ispod nje usporio zvuk dolazećeg voza. Iz puke repeticije rađa se tenzija, koju dodatno pravi i tromi bas zvuk čudovišta koje ima gasove. Oo Nu Dah je malčice više na teritoriji ranih Dead Can Dance, sa bogatijom paletom got zvukova. Jedino što smo samleli Lisu Gerrard. Gu She Na Di pretenduje da ima azijski prizvuk, malčice je ritmičnija. Ne znam zašto Bjork od ovoga ne pravi kambek. Giyah je možda najbliža produkcijama našeg doba, curama poput Elysie Crampton ili Holly Herndon, koje, inače, Holmerova jede kao Ivicu i Maricu. Vokalna i instrumentalna tekstura koje se međusobno nadražuju kao dva puža u parenju. Yesh Te ima dosta pitke i nepotrebne njuejdž tonove, dok Holmerova također smanjuje doživljaj i iz mantre prelazi u nekakav spoken word i teritoriju koja nam je već dobrano poznata (ali iz vizure 2016!) poput Laurie Anderson. Sirens bi mogli da nazovemo instrumentalnom temom s obzirom da preko škrgućućih Moshierovih tekstura Holmerova ili porađa jato glista ili pokušava da zvuči kao sirena. Celestial Ash je još jedan korak ka "konvencionalnijem" avangardnom zvuku (opet, iz vizure 2016) sa multipliciranim Anninim vokalom i ambijentalnim dronom, sa blagim paganskim pojanjem od koga će Dead Can Dance u devedesetim napraviti najprofitabliniji deo karijere.
Baš kao i pesmu Wima Mertensa, Maximizing The Audience, i ovo morate. Pa kud puklo da puklo. Uključujući i vas.
SELEKTAH: 9minus/ 10 (iz vizure 2016), 10/ 10 (iz vizure 1985)
Nema na cemu, Fridome. Pokusavam samo da ti malo uzvratim za sve dobijene preporuke u poslednjih 15-20 godina :). Super album inace, kad smo vec kod kopanja po tavanima evo jedne tople preporuke: https://www.youtube.com/watch?v=75QFsgDMHDM
ReplyDelete