Najkonvencionalniji i možda zato najbolji deo trilogije
Drugi deo Gomesove trilogije stiže nam kroz tri ("Šeherezadine") konciznije priče.
Prva, skoro vestern jezikom, satirično govori o hvatanju lopova i ubice Simaoa "Bez utrobe" koji je u nekom trenutku stavio potrebu da nakon predugog izbeglištva ponovo vidi porodicu iznad mogućnosti da će tako biti lakše uhvaćen. To ga je učinilo nekom vrstom heroja i izvelo brojne Portugalce na ulice da ga pozdrave dok ga je policija sprovodila u zatvor. Nema veze što Simao izgleda kao polu-senilni starac koji u pojedinim momentima bekstva deluje skoro groteskno (kad se krije od drona ili kada sarađuje sa jatacima). Najbitnije od svega je kakav moralni profil postaje "heroj" Portugalaca u godinama teške ekonomske krize.
Druga priča je barokni, postmoderni teatar gde sudijica (kojoj je ćerka upravo javila da je izgubila nevinost sa muškarcem koga joj je majka preporučila?!) pokušava da stigne do "korena zla" i pronađe stvarnog krivca za seriju nedela u kojima krivci uvek imaju opravdanje za svoju situaciju i pozivaju se na nekog drugog u nerazmrsivom nizu u kome učestvuje čak i jedna krava i maskirani banditi. Iako statična i nepreterano filmična, ova deonica nosi dramski najartikulisaniju priču i, čini mi se, najbolje prenosi kritiku i razumevanje koje je Gomes ispoljio za svoje Portugalce tokom teških vremena.
Treća priča je verovatno najfilmskija. Ona se bavi kučetom Diksijem koje zbog, mahom nesrećnih, povoda prelazi od jednog do drugog vlasnika, gubeći veze sa prethodnim, iako se sve odvija u par zgrada jednog (lisabonskog?) bloka. Ovde je Gomesova žaoka najoštrija, najduža i bode najdublje. Nada ovde živi jedva i ne baš dugo. A da bi opisao tragikomičnost Diksijevih putešestvija Gomes će na kraju čak uvesti i njegovog "duha" blizanca, koji govori o dugoj liniji "diksija" koji su tu bili pre ovoga ili aludira na neveselost situacije.
Kao i prethodni deo i ovaj "opustošeni" meša dokumentarizam i "magične elemente", ali i uprkos jasnije vođenoj priči, deluje da će se i najsličnije interpretacije burno razlikovati u nekim detaljima, u zavisnosti od toga ko je šta u Gomesovoj estetici ukačio. Dva sata i par minuta više, kao ni u jednom od delova, ne promiče lako, potrebna je jaka koncentracija, što sve rezultira time da će vam neki detalji promaći i da ćete usled toga imati sasvim drugi doživljaj priče. Nije da se branim, ali mi deluje dovoljno objektivno da najavim tako nešto.
SELEKTAH: 6plusplus/ 10
Drugi deo Gomesove trilogije stiže nam kroz tri ("Šeherezadine") konciznije priče.
Prva, skoro vestern jezikom, satirično govori o hvatanju lopova i ubice Simaoa "Bez utrobe" koji je u nekom trenutku stavio potrebu da nakon predugog izbeglištva ponovo vidi porodicu iznad mogućnosti da će tako biti lakše uhvaćen. To ga je učinilo nekom vrstom heroja i izvelo brojne Portugalce na ulice da ga pozdrave dok ga je policija sprovodila u zatvor. Nema veze što Simao izgleda kao polu-senilni starac koji u pojedinim momentima bekstva deluje skoro groteskno (kad se krije od drona ili kada sarađuje sa jatacima). Najbitnije od svega je kakav moralni profil postaje "heroj" Portugalaca u godinama teške ekonomske krize.
Druga priča je barokni, postmoderni teatar gde sudijica (kojoj je ćerka upravo javila da je izgubila nevinost sa muškarcem koga joj je majka preporučila?!) pokušava da stigne do "korena zla" i pronađe stvarnog krivca za seriju nedela u kojima krivci uvek imaju opravdanje za svoju situaciju i pozivaju se na nekog drugog u nerazmrsivom nizu u kome učestvuje čak i jedna krava i maskirani banditi. Iako statična i nepreterano filmična, ova deonica nosi dramski najartikulisaniju priču i, čini mi se, najbolje prenosi kritiku i razumevanje koje je Gomes ispoljio za svoje Portugalce tokom teških vremena.
Treća priča je verovatno najfilmskija. Ona se bavi kučetom Diksijem koje zbog, mahom nesrećnih, povoda prelazi od jednog do drugog vlasnika, gubeći veze sa prethodnim, iako se sve odvija u par zgrada jednog (lisabonskog?) bloka. Ovde je Gomesova žaoka najoštrija, najduža i bode najdublje. Nada ovde živi jedva i ne baš dugo. A da bi opisao tragikomičnost Diksijevih putešestvija Gomes će na kraju čak uvesti i njegovog "duha" blizanca, koji govori o dugoj liniji "diksija" koji su tu bili pre ovoga ili aludira na neveselost situacije.
Kao i prethodni deo i ovaj "opustošeni" meša dokumentarizam i "magične elemente", ali i uprkos jasnije vođenoj priči, deluje da će se i najsličnije interpretacije burno razlikovati u nekim detaljima, u zavisnosti od toga ko je šta u Gomesovoj estetici ukačio. Dva sata i par minuta više, kao ni u jednom od delova, ne promiče lako, potrebna je jaka koncentracija, što sve rezultira time da će vam neki detalji promaći i da ćete usled toga imati sasvim drugi doživljaj priče. Nije da se branim, ali mi deluje dovoljno objektivno da najavim tako nešto.
SELEKTAH: 6plusplus/ 10
No comments:
Post a Comment