Rapsodija magije i dokumentarizma
U trećem delu svojih "Arapskih noći" (koji su samo inspirisani strukturom čuvenog mita, kako ne prestaje da nam napominje), Gomes nema nameru da nagradi one koji su, kad god, nakon više od četiri sata prva dva dela stigli i poželeli da odgledaju i treći. Naprotiv, Očaran mi deluje kao najzahtevniji za praćenje i interpretaciju. Natopljen je sa najviše poezije, a najmanje konvencionalnog narativa i uobičajene dramske metrike.
Ono što ga čini definitvno različitim od prva dva dela je osvrt na Šeherezadu i njenu zlu sudbinu. Gomes uvodi i njenog oca, velikog vezira, koji pokušava da iščupa svoju ćerku iz kandži smrti kralja koji ju je "zarobio" i drži je u životu samo dok Šeha ima zanimljivih priča za njega. Ali, kako i ona sama kaže, kralj je sve manje zainteresovan i sve teže prati priče koje mu priča. Na početku vidimo ćerku i oca u nežnom dijalogu, protkanom očevom tugom što ne može da spase ćerku, uprkos obećanjima da hoće. Nakon toga pratimo nju kako hodi Persijom/ Bagdadom/ Portugalom, poput neke hipi cure sedamdesetih i sreće raznorazne ljude, koji, rekao bih, uverljivije ostaju s one strane Gomesove dokumentarne fantazmagorije.
Gomes nas iz sveta mašte, poezije, lagano prebacuje u jedan podjednako neverovatan i fantastičan- svet takmičenja u pevanju zeba! Ako je verovati onome što nam je Gomes prikazao, a to je centralna (i zapravo jedina) priča ovog dela, u Portugalu mnogi muškarci treniraju zebe da pevaju što više (različitih) pesama i potom ih odvode na razna takmičenja gde specijalne sudije sude o njihovom talentu. Pobednici bivaju nagrađeni peharima i čini se da je sva čar pobede u nekakvom prestižu i nadovezivanju na tradiciju koja traje vekovima. U Portugalu bačenom na kolena i doteranom do prosjačkog štapa, preživljavanje ove vrste manifestacije skoro da se graniči sa nekom vrstom održavanja nacionalnog ponosa. I učesnici dosta emotivno podnose rezultate svojih zeba.
E, sad, možda sam samo ja to tako doživeo. Jer u ovom, vrlo "free flow" delu, Gomes neprekidno zatrpava ekran informacijama o učesnicima takmičenja, ali nam ne stavlja jasno do znanja ko su sami akteri na filmu. Pri tome, audio sa lokacije nestaje svaki put kada Šeherezada preuzme priču o tome i vraća se kada ona ode na spavanje. To neprekidno pulsiranje olakšava epizodičnost, ali ne deluje baš da u ovom kolažu ima neke posebne strukture. Jedino što ćete sigurno zapamtiti jeste kada jedan od takmičara u veliku zamku za zebe uhvati "duha" (koga igra čovek). Njegovo oslobađanje je vrlo komično i to je trenutak u kome se Šeherezadin nadrealni svet spaja sa podjednako sumantuim Gomesovim prikazivanjem Portugala.
Arabian Nights tako biva u isto vreme i emotivna posveta autorovoj domovini, ali i neka vrsta post-festum solidarisanja sa narodom Portugala koji je sasvim sigurno zaslužio bolju sudbinu od one koju mu je organizovala vlada. Uprskos očiglednim i pojedinačnim manama. Nadovezivanje na mit o 1001 noći možda je pomoglo sistematizaciji materijala, ali on bi i bez toga rezonovao podjednakom "ljudskom fantastikom".
Zbog skoro potpunog odsustva dramske strukture u drugom (a i prvom) delu filma, ovo neće biti lako za gledanje, a lagao bih da kažem da još 2 puna sata pravdaju sami sebe. Ali, s druge strane, Gomes nesumnjivo nudi originalne strukture, originalan pristup i što je najvažnije (O SRPSKI REDITELJI, ČUJTE I POČUJTE!) oseća obavezu da se osvrne na sredinu u kojoj živi i radi i ponudi ambiciozan komentar čija je konstrukcija sumanuta koliko i namera u koju se upustio. Ali, baš je u tome poenta. U kolosalnom grešenju.
SELEKTAH: 5plus/ 10
U trećem delu svojih "Arapskih noći" (koji su samo inspirisani strukturom čuvenog mita, kako ne prestaje da nam napominje), Gomes nema nameru da nagradi one koji su, kad god, nakon više od četiri sata prva dva dela stigli i poželeli da odgledaju i treći. Naprotiv, Očaran mi deluje kao najzahtevniji za praćenje i interpretaciju. Natopljen je sa najviše poezije, a najmanje konvencionalnog narativa i uobičajene dramske metrike.
Ono što ga čini definitvno različitim od prva dva dela je osvrt na Šeherezadu i njenu zlu sudbinu. Gomes uvodi i njenog oca, velikog vezira, koji pokušava da iščupa svoju ćerku iz kandži smrti kralja koji ju je "zarobio" i drži je u životu samo dok Šeha ima zanimljivih priča za njega. Ali, kako i ona sama kaže, kralj je sve manje zainteresovan i sve teže prati priče koje mu priča. Na početku vidimo ćerku i oca u nežnom dijalogu, protkanom očevom tugom što ne može da spase ćerku, uprkos obećanjima da hoće. Nakon toga pratimo nju kako hodi Persijom/ Bagdadom/ Portugalom, poput neke hipi cure sedamdesetih i sreće raznorazne ljude, koji, rekao bih, uverljivije ostaju s one strane Gomesove dokumentarne fantazmagorije.
Gomes nas iz sveta mašte, poezije, lagano prebacuje u jedan podjednako neverovatan i fantastičan- svet takmičenja u pevanju zeba! Ako je verovati onome što nam je Gomes prikazao, a to je centralna (i zapravo jedina) priča ovog dela, u Portugalu mnogi muškarci treniraju zebe da pevaju što više (različitih) pesama i potom ih odvode na razna takmičenja gde specijalne sudije sude o njihovom talentu. Pobednici bivaju nagrađeni peharima i čini se da je sva čar pobede u nekakvom prestižu i nadovezivanju na tradiciju koja traje vekovima. U Portugalu bačenom na kolena i doteranom do prosjačkog štapa, preživljavanje ove vrste manifestacije skoro da se graniči sa nekom vrstom održavanja nacionalnog ponosa. I učesnici dosta emotivno podnose rezultate svojih zeba.
E, sad, možda sam samo ja to tako doživeo. Jer u ovom, vrlo "free flow" delu, Gomes neprekidno zatrpava ekran informacijama o učesnicima takmičenja, ali nam ne stavlja jasno do znanja ko su sami akteri na filmu. Pri tome, audio sa lokacije nestaje svaki put kada Šeherezada preuzme priču o tome i vraća se kada ona ode na spavanje. To neprekidno pulsiranje olakšava epizodičnost, ali ne deluje baš da u ovom kolažu ima neke posebne strukture. Jedino što ćete sigurno zapamtiti jeste kada jedan od takmičara u veliku zamku za zebe uhvati "duha" (koga igra čovek). Njegovo oslobađanje je vrlo komično i to je trenutak u kome se Šeherezadin nadrealni svet spaja sa podjednako sumantuim Gomesovim prikazivanjem Portugala.
Arabian Nights tako biva u isto vreme i emotivna posveta autorovoj domovini, ali i neka vrsta post-festum solidarisanja sa narodom Portugala koji je sasvim sigurno zaslužio bolju sudbinu od one koju mu je organizovala vlada. Uprskos očiglednim i pojedinačnim manama. Nadovezivanje na mit o 1001 noći možda je pomoglo sistematizaciji materijala, ali on bi i bez toga rezonovao podjednakom "ljudskom fantastikom".
Zbog skoro potpunog odsustva dramske strukture u drugom (a i prvom) delu filma, ovo neće biti lako za gledanje, a lagao bih da kažem da još 2 puna sata pravdaju sami sebe. Ali, s druge strane, Gomes nesumnjivo nudi originalne strukture, originalan pristup i što je najvažnije (O SRPSKI REDITELJI, ČUJTE I POČUJTE!) oseća obavezu da se osvrne na sredinu u kojoj živi i radi i ponudi ambiciozan komentar čija je konstrukcija sumanuta koliko i namera u koju se upustio. Ali, baš je u tome poenta. U kolosalnom grešenju.
SELEKTAH: 5plus/ 10
No comments:
Post a Comment