Mnogo krvi oko ne mnogo čega
Iako je Mel Gibson praktično bio ključan za nastanak žanra "gerijatrijskog heroja" (ili "nezgodnog ćaleta"), danas sve zasluge za to kupi Liam Neesen, a Melova saradnja sa francuskim rediteljem Jean- Francois Richetom (i Bessonovom Wild Bunch produkcijom) stiže kao pomalo zakasneli zicer. Koji u nekoj vrsti samodopadljivosti možda previše računa sa našim poznavanjem Melove posrnule karijere i našom raspoloženošću za to da ovaj čim prije napraviti kambek.
Mel igra bivšeg robijaša koji je u zatvoru završio štiteći svoje bajkerske drugare (sada trgovce naci memorabilijom) i koji dane na uslovnoj slobodi provodi tetovirajući luzere poput sebe u nekoj (deluje) teksaškoj vukojebini. Pored profesionalnog posrnuća, Mel iza sebe ima i jedan propali brak (na momenat je zadelovalo da mu se žena preudala za drugu ženu, ispravite me ako grešim), ali trn u njegovom srcu je ćerka jedinica koja je pre nekoliko godina svojevoljno nestala. Mel i dalje drži njene fotke i poternicu kao da je to bilo juče. I, moram da kažem, kao da on nije bio u zatvoru kad se sve to izdešavalo.
A onda se, kako to samo ćerke jedinice umeju, nestala cura javi tražeći očevu pomoć. Dobra stvar je da on i dalje živi u prikolici u vukojebini i da ćerka zna taj broj telefona i da tata nije u zatvoru. Sve vam ovo ovako pišem, jer se Richet baš i ne trudi preterano da preventivno savlada ovakva moja sitna scenaristička podjebavanja.
I njihovom susretu, uprkos godinama i razlozima razdvojenosti, manjka emocija. Nije što Mel teško otvara srce ili što Erin Moriarty (kao ćerka Lydia) želi da izgleda jebozovno i u takvim situacijama, ali zaista sve deluje kao da oboje silom prilika moraju da se pomire posle par dana porodičnih razmirica.
Nakon toga kreće očekivana serija napda i odbrana, u kojima Mel, srećom, ostaje Mel i Blood Father se doima, otprilike, kao "daddy, die hard!" tip zabave, nešto oporijeg i auto-referentnog humora.
Moj jedini problem je što je Richet priču ispričao u jakim i tvrdim potezima, bez mnogo detalja i emocionalnog lufta, i u ritmu, koji uprkos objektivnom protoku dana, ostavlja utisak da se radnja čitavog filma odigrala u nekoliko kontinuiranih sati. Pored toga, Blood Father je interesantniji po nekim inovacijama koje donosi u pomenuti žanr, nego kao film za sebe. Ćerka je daleko manje nevina (pun intended) i žrtva, baš koliko i tata nije s obe noge sa poželjne strane zakona. Čak i u tretmanu priče Richetov film je crnji i brutalniji, ali dobar deo ovih stvari (kao recimo stradanje Melovog prijatelja) ostaje u senci premehaničke radnje.
Ne kažem da se nećete zabavljati, ali kažem da će vam biti žao što se ne zabavljate koliko ste mogli.
Neka se spremi Hacksaw Ridge!
SELEKTAH: 6/ 10
Iako je Mel Gibson praktično bio ključan za nastanak žanra "gerijatrijskog heroja" (ili "nezgodnog ćaleta"), danas sve zasluge za to kupi Liam Neesen, a Melova saradnja sa francuskim rediteljem Jean- Francois Richetom (i Bessonovom Wild Bunch produkcijom) stiže kao pomalo zakasneli zicer. Koji u nekoj vrsti samodopadljivosti možda previše računa sa našim poznavanjem Melove posrnule karijere i našom raspoloženošću za to da ovaj čim prije napraviti kambek.
Mel igra bivšeg robijaša koji je u zatvoru završio štiteći svoje bajkerske drugare (sada trgovce naci memorabilijom) i koji dane na uslovnoj slobodi provodi tetovirajući luzere poput sebe u nekoj (deluje) teksaškoj vukojebini. Pored profesionalnog posrnuća, Mel iza sebe ima i jedan propali brak (na momenat je zadelovalo da mu se žena preudala za drugu ženu, ispravite me ako grešim), ali trn u njegovom srcu je ćerka jedinica koja je pre nekoliko godina svojevoljno nestala. Mel i dalje drži njene fotke i poternicu kao da je to bilo juče. I, moram da kažem, kao da on nije bio u zatvoru kad se sve to izdešavalo.
A onda se, kako to samo ćerke jedinice umeju, nestala cura javi tražeći očevu pomoć. Dobra stvar je da on i dalje živi u prikolici u vukojebini i da ćerka zna taj broj telefona i da tata nije u zatvoru. Sve vam ovo ovako pišem, jer se Richet baš i ne trudi preterano da preventivno savlada ovakva moja sitna scenaristička podjebavanja.
I njihovom susretu, uprkos godinama i razlozima razdvojenosti, manjka emocija. Nije što Mel teško otvara srce ili što Erin Moriarty (kao ćerka Lydia) želi da izgleda jebozovno i u takvim situacijama, ali zaista sve deluje kao da oboje silom prilika moraju da se pomire posle par dana porodičnih razmirica.
Nakon toga kreće očekivana serija napda i odbrana, u kojima Mel, srećom, ostaje Mel i Blood Father se doima, otprilike, kao "daddy, die hard!" tip zabave, nešto oporijeg i auto-referentnog humora.
Moj jedini problem je što je Richet priču ispričao u jakim i tvrdim potezima, bez mnogo detalja i emocionalnog lufta, i u ritmu, koji uprkos objektivnom protoku dana, ostavlja utisak da se radnja čitavog filma odigrala u nekoliko kontinuiranih sati. Pored toga, Blood Father je interesantniji po nekim inovacijama koje donosi u pomenuti žanr, nego kao film za sebe. Ćerka je daleko manje nevina (pun intended) i žrtva, baš koliko i tata nije s obe noge sa poželjne strane zakona. Čak i u tretmanu priče Richetov film je crnji i brutalniji, ali dobar deo ovih stvari (kao recimo stradanje Melovog prijatelja) ostaje u senci premehaničke radnje.
Ne kažem da se nećete zabavljati, ali kažem da će vam biti žao što se ne zabavljate koliko ste mogli.
Neka se spremi Hacksaw Ridge!
SELEKTAH: 6/ 10
No comments:
Post a Comment