Možda sve ovo više vredi kao triler
Don't Breathe je horor hit ove sezone. Pored vrlo povoljnih kritika, film je imao i sočnu zaradu s obe strane Atlantika i izvesno je i da narednih godina nećemo disati u letnjem periodu.
Don't Breathe je triler, pre nego horor. Ne da to nešto bitno menja u njegovom kvalitetu, ali možda će u vašem prijemu i potonjem doživljaju filma.
Ja sam sklon da verujem da najveći deo njegovih povoljnih recenzija dolazi od toga na koji način je uspeo da triler mehaniku primeni na tipične horor podžanrove uklete kuće i besmrtnog ubice, kao i od socijalnog elementa koji je, istina, uvek postojao u (ne samo najboljim) hororima, ali ređe je funkcionisao za autorov društveno-politički angažman.
Iako je zaplet ove priče mogao da se desi u bilo kom američkom gradu, sa različitim konotacijama, kada ga stavite u skoro napušteno predgrađe Detroita, više je nego jasno zašto su akteri filma spremni na skoro sve, samo da bi došli do para i pobegli odatle. Kad kažem spremni na sve, znači i spremni da uđu u "ukletu kuću".
Drugi socijalni aspekt je što "negativca" u ovom filmu igra slepi veteran nekog od Bushovih ratova, koji je na sve to i žrtva nefer dosuđene pravde koja je krivce za smrt njegove ćerke, u saobraćajnoj nesreći, ostavila nekažnjene. A njega sa brdom odštetnih para.
Najveći deo filma Don't Breathe odigrava se u kući veterana, i tamo troje mladih ljudi (dva momka i jednu curu (ćerka iz Suburgatory) shvata da su zagrizli više nego što mogu da progutaju, ali čak i kad svima postane jasno da će se udaviti, oni nastavljaju da gutaju.
I dok je ovaj triler obitavao u trci slepe mačke i ne toliko trapavih miševa, bio sam spreman da mu oprostim sporne supersnalažljivosti kako mačke, tako i miševa. Pre svega jer Fede Alvarez (reditelj poprilično bespotrebnog rimejka Evil Dead) režira sa dobrim osećajem za napetost, atmosferu i, rekao bih, za humor.
Međutim, kada priča iz horora još više pređe u triler, i kompromituje svog "negativca" kao "stvarnog negativca", deluje da se time udovoljilo više evidentnom manjku sadržaja, nego nečemu što bitno menja priču. Iako stvar, da se ispravim, paradoksalno u isto vreme "negativca" čini i humanijim i grešnijim, tj bolesnijim.
Don't Breathe deluje kao film koji ima "foru" koja dobro rezonuje sa You Tube generacijom i nekakvom "stream" percepcijom realnosti, jer film stvara osećaj da glavna radnja u kontinuitetu traje koliko i sam film (iako zapravo traje par sati duže od filma). Iako on nije režiran kao "fajnd futidž" zbog velikobratovske zatvorenosti u kući ovo je mogao biti kolaž snimaka CCTV kamera raspoređenih po njoj. Srećom nije. Ali taj "reality" vajb meni definitivno postoji u njegovom zapletu "sa zadatkom i preprekama" i neprekidnom prisustvu svih junaka.
Ali, ako vam se ovo dopalo, pogledajte i briljantni film Stuarta Gordona, Stuck, koji nije horor, možda je triler, ali daleko zabavnije promišlja raspodelu pravde.
SELEKTAH: 5minus/ 10
Don't Breathe je horor hit ove sezone. Pored vrlo povoljnih kritika, film je imao i sočnu zaradu s obe strane Atlantika i izvesno je i da narednih godina nećemo disati u letnjem periodu.
Don't Breathe je triler, pre nego horor. Ne da to nešto bitno menja u njegovom kvalitetu, ali možda će u vašem prijemu i potonjem doživljaju filma.
Ja sam sklon da verujem da najveći deo njegovih povoljnih recenzija dolazi od toga na koji način je uspeo da triler mehaniku primeni na tipične horor podžanrove uklete kuće i besmrtnog ubice, kao i od socijalnog elementa koji je, istina, uvek postojao u (ne samo najboljim) hororima, ali ređe je funkcionisao za autorov društveno-politički angažman.
Iako je zaplet ove priče mogao da se desi u bilo kom američkom gradu, sa različitim konotacijama, kada ga stavite u skoro napušteno predgrađe Detroita, više je nego jasno zašto su akteri filma spremni na skoro sve, samo da bi došli do para i pobegli odatle. Kad kažem spremni na sve, znači i spremni da uđu u "ukletu kuću".
Drugi socijalni aspekt je što "negativca" u ovom filmu igra slepi veteran nekog od Bushovih ratova, koji je na sve to i žrtva nefer dosuđene pravde koja je krivce za smrt njegove ćerke, u saobraćajnoj nesreći, ostavila nekažnjene. A njega sa brdom odštetnih para.
Najveći deo filma Don't Breathe odigrava se u kući veterana, i tamo troje mladih ljudi (dva momka i jednu curu (ćerka iz Suburgatory) shvata da su zagrizli više nego što mogu da progutaju, ali čak i kad svima postane jasno da će se udaviti, oni nastavljaju da gutaju.
I dok je ovaj triler obitavao u trci slepe mačke i ne toliko trapavih miševa, bio sam spreman da mu oprostim sporne supersnalažljivosti kako mačke, tako i miševa. Pre svega jer Fede Alvarez (reditelj poprilično bespotrebnog rimejka Evil Dead) režira sa dobrim osećajem za napetost, atmosferu i, rekao bih, za humor.
Međutim, kada priča iz horora još više pređe u triler, i kompromituje svog "negativca" kao "stvarnog negativca", deluje da se time udovoljilo više evidentnom manjku sadržaja, nego nečemu što bitno menja priču. Iako stvar, da se ispravim, paradoksalno u isto vreme "negativca" čini i humanijim i grešnijim, tj bolesnijim.
Don't Breathe deluje kao film koji ima "foru" koja dobro rezonuje sa You Tube generacijom i nekakvom "stream" percepcijom realnosti, jer film stvara osećaj da glavna radnja u kontinuitetu traje koliko i sam film (iako zapravo traje par sati duže od filma). Iako on nije režiran kao "fajnd futidž" zbog velikobratovske zatvorenosti u kući ovo je mogao biti kolaž snimaka CCTV kamera raspoređenih po njoj. Srećom nije. Ali taj "reality" vajb meni definitivno postoji u njegovom zapletu "sa zadatkom i preprekama" i neprekidnom prisustvu svih junaka.
Ali, ako vam se ovo dopalo, pogledajte i briljantni film Stuarta Gordona, Stuck, koji nije horor, možda je triler, ali daleko zabavnije promišlja raspodelu pravde.
SELEKTAH: 5minus/ 10
No comments:
Post a Comment