Kod srpskih bendova koji ne samo da pevaju na engleskom već i zvuče kao "engleski bendovi" (poput Mothership Orchestra ili Ana Never) uvek ostaje dilema da li su se oni jednog jutra probudili i osetili da je to njihov autentičan izraz ili se, pak, radi o solidnoj naslušanosti stranih uzora i fanovskoj ljubavi koja je potom prerasla u neku vrstu iskrenog omaža, nesvesnog imitiranja ili potpune podvojenosti stvarnog i umetničkog života. Discuss.
Moram da kažem da sam ovaj album slušao više puta nego što bih ga slušao da je ovaj bend iz nekog "-čestera", a ne iz Beograda. Jer sam patriota. Više od deset puta.
Opšti utisak mi je da je ovo vrsta muzike koju sam umereno voleo kad sam bio mlad, lep i zgodan. Kada su me očaravali The Auteurs svojim New Wave-om, Grandaddy sa Under The Western Freeway, kada sam dobro podnosio Dodgy i njihov Homegrown. Kada sam mislio da Shack prave neviđenu muziku pre nego što sam ih i čuo. Kada sam nalazio smisao da odem na koncert Eve Braun i onda napišem lošu recenziju za Vreme, jer mi se zaista nisu dopadali. Kada mi je opšti utisak bio da dobar deo engleskih bendova zvuči kao Went, a samo The La's zvuče ovako i genijalno.
Sada sam star i imam živaca i vremena samo za stvari koje mnogo volim.
The Great Escape, nažalost nije album sa obradama istoimenog bisera Britpopa Blur. The Great Escape je solidan set pop rok pesama uronjenih u engleski pop šezdesetih (i naročito njegove derivate devedesetih) sa mekim, blago kantri, vokalom koji peva o temama koje mogu da pokriju naslovi Best of Luck, Sun, The Carrot and The Stick, On and On (nažalost, nije obrada Erykahe Badu), Postcard, ali i Blind Lemon Jefferson's Grave. Ne želim da zvučim nadrkano, ali ni da lažem da sam se udubljivao. Went su očigledno emotivni i romantični. Možda čak i dejdrimeri. Ima momenata kada sam bio ponesen muzikom (kao kad mandoline ušetaju u The Knacker's Yard) i bilo mi je žao što takvih aranžmana nije bilo više, naročito u kontekstu toga da se pesma potom elegantno izdigne u rasnog Sparklehorsea. To sam svakako više voleo nego kad stvari zabluziraju kao u On And On.
Deluje mi da je bend ravnomernu količinu vremena i energije uložio u pravljenje pesama, aranžiranje i produkciju. Otuda pesme nisu najupečatljivije (deseto slušanje), aranžmani svakako jesu elegantni, a produkcija je, iako čista i pitka, za moj ukus previše beživotna. Ja od srpskih bendova posebno očekujem da se otimaju o moju pažnju, da prkose, da me žigaju. Ovo je više kao nešto iz Zare.
Na kraju, a bez želje da ikome govorim šta da radi i još manje sa ciljem spasavanja rodne grude, čini mi se da bi Went ostavili mnogo bolji utisak da je sve ovo bilo "na srpskom". Jer komfor maternjeg jezika neminovno uvlači određene autentičnosti mentaliteta, sredine, nas samih koji i bez naše volje daju doprinos stvarima.
Ali to nije zamerka. Samo kažem.
SELEKTAH: 5minus/ 10
Link za album The Great Escape poslao mi je član benda na email mislitemojomglavom@gmail.com
Moram da kažem da sam ovaj album slušao više puta nego što bih ga slušao da je ovaj bend iz nekog "-čestera", a ne iz Beograda. Jer sam patriota. Više od deset puta.
Opšti utisak mi je da je ovo vrsta muzike koju sam umereno voleo kad sam bio mlad, lep i zgodan. Kada su me očaravali The Auteurs svojim New Wave-om, Grandaddy sa Under The Western Freeway, kada sam dobro podnosio Dodgy i njihov Homegrown. Kada sam mislio da Shack prave neviđenu muziku pre nego što sam ih i čuo. Kada sam nalazio smisao da odem na koncert Eve Braun i onda napišem lošu recenziju za Vreme, jer mi se zaista nisu dopadali. Kada mi je opšti utisak bio da dobar deo engleskih bendova zvuči kao Went, a samo The La's zvuče ovako i genijalno.
Sada sam star i imam živaca i vremena samo za stvari koje mnogo volim.
The Great Escape, nažalost nije album sa obradama istoimenog bisera Britpopa Blur. The Great Escape je solidan set pop rok pesama uronjenih u engleski pop šezdesetih (i naročito njegove derivate devedesetih) sa mekim, blago kantri, vokalom koji peva o temama koje mogu da pokriju naslovi Best of Luck, Sun, The Carrot and The Stick, On and On (nažalost, nije obrada Erykahe Badu), Postcard, ali i Blind Lemon Jefferson's Grave. Ne želim da zvučim nadrkano, ali ni da lažem da sam se udubljivao. Went su očigledno emotivni i romantični. Možda čak i dejdrimeri. Ima momenata kada sam bio ponesen muzikom (kao kad mandoline ušetaju u The Knacker's Yard) i bilo mi je žao što takvih aranžmana nije bilo više, naročito u kontekstu toga da se pesma potom elegantno izdigne u rasnog Sparklehorsea. To sam svakako više voleo nego kad stvari zabluziraju kao u On And On.
Deluje mi da je bend ravnomernu količinu vremena i energije uložio u pravljenje pesama, aranžiranje i produkciju. Otuda pesme nisu najupečatljivije (deseto slušanje), aranžmani svakako jesu elegantni, a produkcija je, iako čista i pitka, za moj ukus previše beživotna. Ja od srpskih bendova posebno očekujem da se otimaju o moju pažnju, da prkose, da me žigaju. Ovo je više kao nešto iz Zare.
Na kraju, a bez želje da ikome govorim šta da radi i još manje sa ciljem spasavanja rodne grude, čini mi se da bi Went ostavili mnogo bolji utisak da je sve ovo bilo "na srpskom". Jer komfor maternjeg jezika neminovno uvlači određene autentičnosti mentaliteta, sredine, nas samih koji i bez naše volje daju doprinos stvarima.
Ali to nije zamerka. Samo kažem.
SELEKTAH: 5minus/ 10
Link za album The Great Escape poslao mi je član benda na email mislitemojomglavom@gmail.com
No comments:
Post a Comment