Jedan neočekivano racionalan film. Dakle, skoro briljantan.
Captain Fantastic je manje film, a više diskusija. Kad kažem "manje film" nikako ne mislim da je osrednji(ji) film poslužio za dobru diskusiju. Naprotiv, već od prve scene, kad momak namazan blatom zaskoči srnu i prereže joj grkljan pred našim očima, jasno je da ovde neće biti mnogo pardona prema našim (i naročito- vašim) osećanjima.
Captain Fantastic daje odgovor. To je najbitnije. On nije film koji je kukavički započeo škakljivu temu, a onda sve ostavio otvorenim "da mi sami odlučimo". Malo je takvih. I u većini njih igra Mel Gibson.
Viggo Mortensen je Captain Fantastic, otac mnogočlane porodice koja je odlučila da živi u šumi, daleko od civilizavije, po svojim pravilima, školskom sistemu i pod snažnim uticajem marksističkih ideologa. Captain Fantastic vaspitava svoju decu podjednako kao građane Atine i kao građane Sparte, jača njihov duh, želju za propitivanjem svega oko sebe, ali i njihovo telo. Oni su sposobni da sami misle i da sami sebi pomognu, ako dođe do potrebe za tim.
Ubrzo nakon što upoznamo rutinu njihovog života, saznajemo da je majka u bolnici, a ubrzo potom i da majka ima mentalnih problema, a ubrzo potom i (SPOJLER!!!) da se ubila. Otac i deca prinuđeni su da napuste svoj dom i upute se kod majčinih roditelja, kako bi joj priredili budističku sahranu kakvu je sebi testamentom namenila. A ne uobičajenu katoličku odjavu sa kurtoaznim bolom i "sahranom na golf terenu".
Usput, sve ono što su otac i majka odabradili za svoju decu počinje da se dovodi u pitanje. Svaki kontakt sa civilizacijom zbunjuje podjednako njih, koliko i nas. Skoro urnebesna je scena u kojoj jedno dete, dok sede u banci, uspaničeno pita oca šta se dešava, jer su svi oko njega- debeli!
Najbolnije od svega je što Captain Fantastic shvata da nije "fantastic". Kao i da demokratski metod koji je uspostavio kao vladajući u svom domu nije ništa drugo do prosvećena tiranija. Čija je prva žrtva možda bila njegova žena, ali sada lagano bivaju i njegova deca.
Sjajni glumac Matt Ross (koga znamo iz Big Love i Silicon Valley) režirao je ovaj film svestan po koliko tankoj i oštroj ivici noža njegovi junaci hodaju. Diskreditovati ovu porodicu kao gomilu hipika zanetih Chomsky-m znači odbaciti mogućnost da je bilo toga što oni žive, znaju, "praktikuju" u stvari prilično smisleno. Obožavam kako je u nekom trenutku tata Fantastic odbranio svoju decu od policijskog njuškanja tako što je i sebe i njih prikazao kao "džizus frikove" koji, izgleda, jedini u Americi imaju pravo da budu to što su i koliko hoće uvrnuti. I "zakonski" budu ostavljeni na miru.
Ross je čvrsto uz svoje junake ceo put, iako nam lomi srca i cepa ih uzduž i popreko. Ali na kraju i tata Fantastic i mi sami nekako prihvatamo koliko različiti možemo da budemo. Ne toliko da bi udovoljili društvu, već da bi sami preživeli. Ono što Ross na kraju ispostavlja pred nas nije kompromis, već evolutivni pomak, na prvi sledeći nivo na kome sve što želimo može da opstane skoro u onoj meri u kojoj želimo tj u meri u kojoj nam je to potrebno. I ne bojte se, i to rešenje je vrlo idealistično, ali apsolutno služi kao odgovor. S kojim možemo da polemišemo, ne ostavljeni u ambisu potencijalnih izlaza.
Viggo je baš kao i deca mu impresivan. Ross, iako glumac i tek na svom drugom igranom filmu, režira sigurno i bez mnogo vratolomija. Naročito je efektno prikazan život "u divljini".
Mel Gibson would like this.
SELEKTAH: 9/ 10
Captain Fantastic je manje film, a više diskusija. Kad kažem "manje film" nikako ne mislim da je osrednji(ji) film poslužio za dobru diskusiju. Naprotiv, već od prve scene, kad momak namazan blatom zaskoči srnu i prereže joj grkljan pred našim očima, jasno je da ovde neće biti mnogo pardona prema našim (i naročito- vašim) osećanjima.
Captain Fantastic daje odgovor. To je najbitnije. On nije film koji je kukavički započeo škakljivu temu, a onda sve ostavio otvorenim "da mi sami odlučimo". Malo je takvih. I u većini njih igra Mel Gibson.
Viggo Mortensen je Captain Fantastic, otac mnogočlane porodice koja je odlučila da živi u šumi, daleko od civilizavije, po svojim pravilima, školskom sistemu i pod snažnim uticajem marksističkih ideologa. Captain Fantastic vaspitava svoju decu podjednako kao građane Atine i kao građane Sparte, jača njihov duh, želju za propitivanjem svega oko sebe, ali i njihovo telo. Oni su sposobni da sami misle i da sami sebi pomognu, ako dođe do potrebe za tim.
Ubrzo nakon što upoznamo rutinu njihovog života, saznajemo da je majka u bolnici, a ubrzo potom i da majka ima mentalnih problema, a ubrzo potom i (SPOJLER!!!) da se ubila. Otac i deca prinuđeni su da napuste svoj dom i upute se kod majčinih roditelja, kako bi joj priredili budističku sahranu kakvu je sebi testamentom namenila. A ne uobičajenu katoličku odjavu sa kurtoaznim bolom i "sahranom na golf terenu".
Usput, sve ono što su otac i majka odabradili za svoju decu počinje da se dovodi u pitanje. Svaki kontakt sa civilizacijom zbunjuje podjednako njih, koliko i nas. Skoro urnebesna je scena u kojoj jedno dete, dok sede u banci, uspaničeno pita oca šta se dešava, jer su svi oko njega- debeli!
Najbolnije od svega je što Captain Fantastic shvata da nije "fantastic". Kao i da demokratski metod koji je uspostavio kao vladajući u svom domu nije ništa drugo do prosvećena tiranija. Čija je prva žrtva možda bila njegova žena, ali sada lagano bivaju i njegova deca.
Sjajni glumac Matt Ross (koga znamo iz Big Love i Silicon Valley) režirao je ovaj film svestan po koliko tankoj i oštroj ivici noža njegovi junaci hodaju. Diskreditovati ovu porodicu kao gomilu hipika zanetih Chomsky-m znači odbaciti mogućnost da je bilo toga što oni žive, znaju, "praktikuju" u stvari prilično smisleno. Obožavam kako je u nekom trenutku tata Fantastic odbranio svoju decu od policijskog njuškanja tako što je i sebe i njih prikazao kao "džizus frikove" koji, izgleda, jedini u Americi imaju pravo da budu to što su i koliko hoće uvrnuti. I "zakonski" budu ostavljeni na miru.
Ross je čvrsto uz svoje junake ceo put, iako nam lomi srca i cepa ih uzduž i popreko. Ali na kraju i tata Fantastic i mi sami nekako prihvatamo koliko različiti možemo da budemo. Ne toliko da bi udovoljili društvu, već da bi sami preživeli. Ono što Ross na kraju ispostavlja pred nas nije kompromis, već evolutivni pomak, na prvi sledeći nivo na kome sve što želimo može da opstane skoro u onoj meri u kojoj želimo tj u meri u kojoj nam je to potrebno. I ne bojte se, i to rešenje je vrlo idealistično, ali apsolutno služi kao odgovor. S kojim možemo da polemišemo, ne ostavljeni u ambisu potencijalnih izlaza.
Viggo je baš kao i deca mu impresivan. Ross, iako glumac i tek na svom drugom igranom filmu, režira sigurno i bez mnogo vratolomija. Naročito je efektno prikazan život "u divljini".
Mel Gibson would like this.
SELEKTAH: 9/ 10
Fantastičan film i o filmu, kapetane slobodni. Baš sam plakao i brada mi je podrhtavala /ne znam da sam nekad tako uz film/, a kad se završio, pustio Low: Nothing but heart
ReplyDelete