Lako moguće najvoljeniji film od strane kritike prošle godine
Možda će neke od vas nasmejati već činjenica da se radi o nemačkoj komediji.
Ali radi se.
Nisam gledao nijedan od dva prethodna filma Maren Ade (prvi iz daleke 2003, drugi iz 2009), pa ne mogu da donosim zaključke o njenom stilu i autorstvu (er to jedno te isto?), ali Toni Erdmann je "rumunski film" na nemačkom, naročito u svojoj prvoj i zabavnijoj polovini. Druga polovina je "nemačkija" i sa nešto više arthaus egzibicionizma želi da ostavi utisak na nas.
Za slučaj da ne znate, Toni Erdmann je priča o ocu i ćerki. Šta on radi u životu, nije baš najjasnije, ali ima veze sa klovnovstvom (er to reč?) i pedagogijom, možda i pozorištem. Njen slučaj je mnogo jasniji- ona radi kao konsultant u firmi koja parazitira na jednoj naftnoj kompaniji. I to u Rumuniji.
Toni Erdmann je sve dok ne zađe u poetičniji simbolizam surovo realistički film. I smešan. Dakle, kao "klasičan rumunski". Otac je zajebant i koristi svaku priliku da se sprda sa konvencijama, normama i ljudskim očekivanjima. On ostavlja utisak "istočnog Nemca" u svetu nakon rušenja Berlinskog zida, kao hipik koji ne može da se snađe u tržišnoj utakmici. Film ne nudi činjenice koje bi (jasno) potkrepile takav moj osećaj.
Kada mu umre pas koga je imao stotinama godina, i kada neplanirani susret sa ćerkom (povodom njenog rođendana) prođe neplanirano površno, on odlučuje da je neplanirano poseti u Bukureštu, gde trenutno radi.
Čitava poseta Bukureštu, činjenica da nemački konsultanti rade na "obećavajućoj" rumunskoj privredi, tako što kapitalističkom sekirom zatiru radnike, pravi prostora da se film, kroz likove oca i ćerke, čita kao alegorični komentar evropskounijskog tretmana sveta koji bi želeo da bude njen deo i neke vrste neo-kolonijalnog odnosa koji se tu uspostavlja. Ali meni nije baš zanimljivo da se time bavim, pa prepuštam vama.
Toni Erdmann je nevesela, sentimentalna priča o stvarima koje ne mogu da budu zauvek iste, kao što je, recimo, odnos oca i ćerke. On je o (ne)mirenju sa tim da je neko ostao u prošlosti, a neko drugi otišao u budućnost koja ovom prvom i nije toliko simpatična. I o par trenutaka dragocene sreće (za oboje!) tokom kojih je delovalo da možda i nije tako.
Tokom tih par dana koje je tata proveo u Rumuniji on je stavljao maske u nadi da će njegova ćerka na kraju skinuti svoju- i to se desilo u trenutku kada se on pretvorio u masku, u biće iz njenog detinjstva, a ona se razgolitila, kao beba. Zagrljaj na posteru je vrhunac tog trenutka.
Uprkos trudu i lepo postavljenim situacijama, Toni Erdmann me nije emocionalno angažovao koliko sam želeo, i za to krivim drugi deo filma u kome radnja, a naročito u odnosu na prvi deo filma, ne teče toliko "prirodno" i više egzibicionistički postavlja ponašanja naših junaka. Kao da podmiruje potrebe rediteljkinih namera, a ne priče i likova. Kao da je Maren Ade izgubila fino "rumunsko" strpljenje i uplašila se da je nećemo razumeti i onda je nemački snažno krenula sa vrlo bombastičnim scenama (često samo umišljenim da su takve) i, barem, mene je to vrlo udaljilo od junaka.
Nisam siguran ni da su 2 sata i 40 minuta bila potrebna da se ovo ispriča, a naročito ne u kontekstu relativno epiloški postavljenog kraja koji pred nas izlazi sa poražavajućom pretpostavkom (poslednja scena).
SELEKTAH: 7/ 10
Možda će neke od vas nasmejati već činjenica da se radi o nemačkoj komediji.
Ali radi se.
Nisam gledao nijedan od dva prethodna filma Maren Ade (prvi iz daleke 2003, drugi iz 2009), pa ne mogu da donosim zaključke o njenom stilu i autorstvu (er to jedno te isto?), ali Toni Erdmann je "rumunski film" na nemačkom, naročito u svojoj prvoj i zabavnijoj polovini. Druga polovina je "nemačkija" i sa nešto više arthaus egzibicionizma želi da ostavi utisak na nas.
Za slučaj da ne znate, Toni Erdmann je priča o ocu i ćerki. Šta on radi u životu, nije baš najjasnije, ali ima veze sa klovnovstvom (er to reč?) i pedagogijom, možda i pozorištem. Njen slučaj je mnogo jasniji- ona radi kao konsultant u firmi koja parazitira na jednoj naftnoj kompaniji. I to u Rumuniji.
Toni Erdmann je sve dok ne zađe u poetičniji simbolizam surovo realistički film. I smešan. Dakle, kao "klasičan rumunski". Otac je zajebant i koristi svaku priliku da se sprda sa konvencijama, normama i ljudskim očekivanjima. On ostavlja utisak "istočnog Nemca" u svetu nakon rušenja Berlinskog zida, kao hipik koji ne može da se snađe u tržišnoj utakmici. Film ne nudi činjenice koje bi (jasno) potkrepile takav moj osećaj.
Kada mu umre pas koga je imao stotinama godina, i kada neplanirani susret sa ćerkom (povodom njenog rođendana) prođe neplanirano površno, on odlučuje da je neplanirano poseti u Bukureštu, gde trenutno radi.
Čitava poseta Bukureštu, činjenica da nemački konsultanti rade na "obećavajućoj" rumunskoj privredi, tako što kapitalističkom sekirom zatiru radnike, pravi prostora da se film, kroz likove oca i ćerke, čita kao alegorični komentar evropskounijskog tretmana sveta koji bi želeo da bude njen deo i neke vrste neo-kolonijalnog odnosa koji se tu uspostavlja. Ali meni nije baš zanimljivo da se time bavim, pa prepuštam vama.
Toni Erdmann je nevesela, sentimentalna priča o stvarima koje ne mogu da budu zauvek iste, kao što je, recimo, odnos oca i ćerke. On je o (ne)mirenju sa tim da je neko ostao u prošlosti, a neko drugi otišao u budućnost koja ovom prvom i nije toliko simpatična. I o par trenutaka dragocene sreće (za oboje!) tokom kojih je delovalo da možda i nije tako.
Tokom tih par dana koje je tata proveo u Rumuniji on je stavljao maske u nadi da će njegova ćerka na kraju skinuti svoju- i to se desilo u trenutku kada se on pretvorio u masku, u biće iz njenog detinjstva, a ona se razgolitila, kao beba. Zagrljaj na posteru je vrhunac tog trenutka.
Uprkos trudu i lepo postavljenim situacijama, Toni Erdmann me nije emocionalno angažovao koliko sam želeo, i za to krivim drugi deo filma u kome radnja, a naročito u odnosu na prvi deo filma, ne teče toliko "prirodno" i više egzibicionistički postavlja ponašanja naših junaka. Kao da podmiruje potrebe rediteljkinih namera, a ne priče i likova. Kao da je Maren Ade izgubila fino "rumunsko" strpljenje i uplašila se da je nećemo razumeti i onda je nemački snažno krenula sa vrlo bombastičnim scenama (često samo umišljenim da su takve) i, barem, mene je to vrlo udaljilo od junaka.
Nisam siguran ni da su 2 sata i 40 minuta bila potrebna da se ovo ispriča, a naročito ne u kontekstu relativno epiloški postavljenog kraja koji pred nas izlazi sa poražavajućom pretpostavkom (poslednja scena).
SELEKTAH: 7/ 10
No comments:
Post a Comment