"I believe the children are our future/ Teach them well and let them lead the way"
za Momu i Mimija
Mislim da u filmu Jeune et Jolie Midnight City od M83 ide preko neke scene žurke u kojoj mladost stoji u savršenoj nedostižnosti za sve nas... star... "mlade duhom". Na početku Bang Gang kamera šeta jednom drugom žurkom, divljijom i "još mlađom" od ove kod Ozona, prati je neka "neutralna" elektronska muzika na prilično dobar način. Ali mislim da bi M83 tek pokidali.
Ne želim toliko da se bavim ovim filmom, više onim čime se on bavi- mladošću i šta je danas to.
Te ako vas zanima film, evo: Eva Husson je snimila film o tinejdžerima u kome nikad nije eksplicitnije viđeno više "tinejdžerskih" sisa, dupeta, kuraca, vagina i njihovog uzajamnog druženja. Verujem da je smelost u pristupu opravdana time da se film bazira na istinitioj priči, što, ako je verovati filmu, znači sledeće: negde na obali Francuske, u malom gradiću u kome nema ne-belih i ne-hrišćanskih Francuza (ovo čitate između redova, jel da?), grupa tinejdžera napravila je seriju "bang gang" partija na kojima su se nalazili i provodili za sve pare: uz muziku, drogu i jebući se jedni s drugima dok zora ne svane. Na kraju su dobili sifilis i to je označilo fajront.
Film punog srca prati mladost i ludost i kroz par ljubavnih priča i više "simbolično" pravi neku dramaturgiju oko nekoliko inscenacija tih žurki. Na kraju, i ne toliko diskretno, ohladi čitavu stvar zdravstveno-pedagoškom lekcijom o neophodnosti "samo-zaštite" i opasnostima koje prete u slučaju da to ne radimo. Epilog skoro ničemu ne služi.
Bang Gang nije neprijatno filmsko iskustvo, ali uprkos tome što rediteljka i njeni glumci i bukvalno pružaju podršku junacima priče i ideji slobode koja je tu zagovorana (o čemu nedvosmisleno govore kadrovi koji prate odjavnu špicu), Hussonova nije uspela da uzdigne svoj film iz kandžica očigledne (i svesno plasirane) kontroverznosti, a i ono malo što jeste deluje kao repriza poezije koju su zagovarali i benigniji filmovi od ovoga. Poput Miliusovog Big Wednesday.
Nešto sam drugo hteo. Gledajući "ove" mlade kako se zabavljaju, u nekoj vrsti hiperbolisane verzije Being Boring žurke, obučeni, polugoli i goli, plešući i jebući se jedni pored drugih, opušteni kao hipici nekad, nisam mogao, a da ne pomislim "i tata bi, sine". Stvarno bih. Da mogu ponovo da budem mlad, bih. I ne bih mnogo razmišljao o tome.
Ima kod Hussonove jedan interesantan momenat, kada otac jednog od tinejdžera, hendikepiran od struka nadole u nedavnoj nesreći (a kao očigledna metafora paralize koja nastupa kod "starijih"), upita svog sina da li su "bang gang" partiji stvarno sloboda kojoj streme, da dečaci budu dildoi, a devojčice brodovi. Da li je jebanje zaista jedini odraz "slobode"?
Makes sense, to što stari priča, iako drži lekciju (i pruža rediteljki odstupnicu za bekstvo).
A onda se setim da imam ćerku. I sina. I upitam sebe da li treba i za njih da želim i da im potpuno dopustim istu onu slobodu koju bih sebi tako rado omogućio. I da ne želim ništa da čujem i da ne želim ništa da zamišljam i da molim boga da dok se sloboda istražuje niko ne zakoči sifilis, HIV, nešto treće, ne overi, ne završi u komi, ne padne kroz prozor i ne ostane polu-paralizovan, niko ne završi na internetu u "nezgodnom snimku" koji će ga pratiti ceo život, niko ne padne u depresiju kad sve to prođe.
Ili da samo budem srećan, kad za to vreme dođe, što sam (donekle) informisan o tome šta im se dešava u životima.
Čak i da su dobra i pristojan i OK deca i da me pitaju: tata, smemo li na "bang gang" parti?, šta da im kažem.
Roditeljstvo nije fer ni prema roditeljima.
A tokom filma sam se upitao i šta posle bude sa generacijom koja dobije slobodu koju je htela? Koja se opusti u tolikim tabuima i sebe podeli sa svojim društvom na načine vrlo atipične. Koju sledeću slobodu oni jure u životu? I koliko još slobode mogu da osvoje iole ostajući u konturama "ovog sveta" u kome živimo (rajske plaže Beach i obale Goe ne računam).
Pomislio sam da oni, "sasvim prirodno", postanu konzervativni. Vrlo konzervativni. Vrlo strejt. Vrlo voljni da poštuju pravila. Postanu ova "nova", politički-korektna generacija. I čini mi se da će tu biti vrlo striktni i nepopustljivi. Stojedan posto sigurni da su u pravu i vrlo militantni prema onima koji njihov zdrav razum uopšte dovode u pitanje.
Skoro kao da su u kultu.
I samo im (neka nova) religija fali. Da ih okupi.
Možda zvučim kao kliše.
Ali kako da ja svom detetu objasnim svoju mladost?
SELEKTAH: 5/ 10
za Momu i Mimija
Mislim da u filmu Jeune et Jolie Midnight City od M83 ide preko neke scene žurke u kojoj mladost stoji u savršenoj nedostižnosti za sve nas... star... "mlade duhom". Na početku Bang Gang kamera šeta jednom drugom žurkom, divljijom i "još mlađom" od ove kod Ozona, prati je neka "neutralna" elektronska muzika na prilično dobar način. Ali mislim da bi M83 tek pokidali.
Ne želim toliko da se bavim ovim filmom, više onim čime se on bavi- mladošću i šta je danas to.
Te ako vas zanima film, evo: Eva Husson je snimila film o tinejdžerima u kome nikad nije eksplicitnije viđeno više "tinejdžerskih" sisa, dupeta, kuraca, vagina i njihovog uzajamnog druženja. Verujem da je smelost u pristupu opravdana time da se film bazira na istinitioj priči, što, ako je verovati filmu, znači sledeće: negde na obali Francuske, u malom gradiću u kome nema ne-belih i ne-hrišćanskih Francuza (ovo čitate između redova, jel da?), grupa tinejdžera napravila je seriju "bang gang" partija na kojima su se nalazili i provodili za sve pare: uz muziku, drogu i jebući se jedni s drugima dok zora ne svane. Na kraju su dobili sifilis i to je označilo fajront.
Film punog srca prati mladost i ludost i kroz par ljubavnih priča i više "simbolično" pravi neku dramaturgiju oko nekoliko inscenacija tih žurki. Na kraju, i ne toliko diskretno, ohladi čitavu stvar zdravstveno-pedagoškom lekcijom o neophodnosti "samo-zaštite" i opasnostima koje prete u slučaju da to ne radimo. Epilog skoro ničemu ne služi.
Bang Gang nije neprijatno filmsko iskustvo, ali uprkos tome što rediteljka i njeni glumci i bukvalno pružaju podršku junacima priče i ideji slobode koja je tu zagovorana (o čemu nedvosmisleno govore kadrovi koji prate odjavnu špicu), Hussonova nije uspela da uzdigne svoj film iz kandžica očigledne (i svesno plasirane) kontroverznosti, a i ono malo što jeste deluje kao repriza poezije koju su zagovarali i benigniji filmovi od ovoga. Poput Miliusovog Big Wednesday.
Nešto sam drugo hteo. Gledajući "ove" mlade kako se zabavljaju, u nekoj vrsti hiperbolisane verzije Being Boring žurke, obučeni, polugoli i goli, plešući i jebući se jedni pored drugih, opušteni kao hipici nekad, nisam mogao, a da ne pomislim "i tata bi, sine". Stvarno bih. Da mogu ponovo da budem mlad, bih. I ne bih mnogo razmišljao o tome.
Ima kod Hussonove jedan interesantan momenat, kada otac jednog od tinejdžera, hendikepiran od struka nadole u nedavnoj nesreći (a kao očigledna metafora paralize koja nastupa kod "starijih"), upita svog sina da li su "bang gang" partiji stvarno sloboda kojoj streme, da dečaci budu dildoi, a devojčice brodovi. Da li je jebanje zaista jedini odraz "slobode"?
Makes sense, to što stari priča, iako drži lekciju (i pruža rediteljki odstupnicu za bekstvo).
A onda se setim da imam ćerku. I sina. I upitam sebe da li treba i za njih da želim i da im potpuno dopustim istu onu slobodu koju bih sebi tako rado omogućio. I da ne želim ništa da čujem i da ne želim ništa da zamišljam i da molim boga da dok se sloboda istražuje niko ne zakoči sifilis, HIV, nešto treće, ne overi, ne završi u komi, ne padne kroz prozor i ne ostane polu-paralizovan, niko ne završi na internetu u "nezgodnom snimku" koji će ga pratiti ceo život, niko ne padne u depresiju kad sve to prođe.
Ili da samo budem srećan, kad za to vreme dođe, što sam (donekle) informisan o tome šta im se dešava u životima.
Čak i da su dobra i pristojan i OK deca i da me pitaju: tata, smemo li na "bang gang" parti?, šta da im kažem.
Roditeljstvo nije fer ni prema roditeljima.
A tokom filma sam se upitao i šta posle bude sa generacijom koja dobije slobodu koju je htela? Koja se opusti u tolikim tabuima i sebe podeli sa svojim društvom na načine vrlo atipične. Koju sledeću slobodu oni jure u životu? I koliko još slobode mogu da osvoje iole ostajući u konturama "ovog sveta" u kome živimo (rajske plaže Beach i obale Goe ne računam).
Pomislio sam da oni, "sasvim prirodno", postanu konzervativni. Vrlo konzervativni. Vrlo strejt. Vrlo voljni da poštuju pravila. Postanu ova "nova", politički-korektna generacija. I čini mi se da će tu biti vrlo striktni i nepopustljivi. Stojedan posto sigurni da su u pravu i vrlo militantni prema onima koji njihov zdrav razum uopšte dovode u pitanje.
Skoro kao da su u kultu.
I samo im (neka nova) religija fali. Da ih okupi.
Možda zvučim kao kliše.
Ali kako da ja svom detetu objasnim svoju mladost?
SELEKTAH: 5/ 10
To i mene napamet muči, baš zajebano; mada, kako sada/"sada" stvari stoje, druge će se pobrinuti da ne brinem... a ovo ću gledati, sure.
ReplyDeleteFilm neću sigurno gledati pa se komentar odnosi na diskusiju teme filma.
ReplyDeleteKroz život sebi želimo apsolutnu slobodu u istraživanju i apsolutnu slobodu u izražavanju. Kad dobijemo decu njima "želimo samo najbolje", a to je da postanu potpuni mediokriteti.
Možda zvčim kao kliše.
Ali roditelji setite se svoje mladosti. Niste želeli to što nudite svojoj deci.