Music For The Jilted Regeneration
Pretpostavljam da je ljubavisanje sa petostrukim reizdanjem Dubnobasswithmyheadman, Underworld, pomoglo da u World Eater zaplivam kao u majčinom mleku (OK, možemo se sporiti oko poređenja). Ali, ta vrsta bombastične navale na moj privatni prostor, ovde povremeno i u svom Ministry izdanju, krenula je da kolje po svemu što mi je u njemu drago.
I nisam se bunio.
Trent Reznor sluša ovo i plače i misli jebote koliko je ovo dobro.
Al Jourgensen sluša ovo i plače i misli jebote koliko je ovo dobro.
Alex Empire sluša ovo i plače i misli jebote koliko je ovo dobro.
Liam Howlett sluša ovo i plače i misli jebote koliko je ovo dobro.
Ona dvojica iz Autechre slušaju ovo i plaču i misle gde su pogrešili.
FUCK! Čak i ona dvojica iz Fuck Buttons slušaju ovo i plaču i misle što nisu i oni ovako. Zapravo samo jedan od njih.
Onaj koji nije Benjamin John Power.
Da li je ovo post-rave? Post-industrial? Post-space rock (to sigurno jeste, jer ovo je milion svetlosnih godina ispred sličnih sranja!)? Post-JeanMichelJarre?
Zovite ga kako hoćete, nećete ga vaditi iz ušiju.
Nisam siguran da se više sećam koja je razlika između Fuck Buttons i Blanck Mass, sem da je u ovim prvim pored Benjamina i luzer koji nije u Blanck Mass. Ali što se zvuka tiče, to je sve poteklo od mleka Spacemen 3, Jean Michel Jarrea, Aphex Twina, Suicide, ranih rave singlova...
Uvodna stvar, Rhesus Negative (ako zanemarimo dvominutnu John Doe's Carnival Of Error koja najavljuje muke gospodnje baš na samom početku) je Music For The Jilted Generation-odjednom-sve-pesme", pušten s lanca, da purgija (prema glagolu "purge" i istoimenom horor serijalu). Isti oni plastični sint rifovi koji su sekli Prodigy sada sevaju kao žileti dok militantni rif kida. Kida. Na densfloru.
Srušite nekadašnju Industriju da joj zaigramo na pepelu, fazon.
Nisam očekivao. Ovakvu kompaktnost zvuka, ovakvu stilsku kontrolu, ovakvo vladanje tokom celih devet minuta.
Da imam osamnest godina vrisnuo bih OVO JE NAJBOLJA JEBENA MUZIKA IKADA!!! (k'o što sam i malo stariji već vriskao u recenzijama ovde)
Klanica. Dizanje. Klanica. Dizanje. Klanica. Eto u tih pet reči bih opisao ovu stvar. Nakon koje je, priznajem, teško upustiti se u ostatak albuma.
U narednoj, Please, Blanck Mass tj Benjamin, a da mi ne zamere ljudi dobra srca, penetrira čitav koncept psihodeličnog gospela od fka twigs, preko Kanyea do Chancea The Rappera. Sedam i po minuta duga penetracija. Ali ne brutalna kao na kraju albuma. To je već nivo Irreversible.
The Rat nastavlja da prodire teškom ariteljirijom po kopnu, dok sint-dronovi šaraju nebom. Nema bekstva. Ali bežanje prija. Benjamin ima srce puno melodija. I svo ovo osvajanje i napad uvijaju se oko melodije. Zato je tako moćno i nepobedivo.
(sad već malčice zvučim kao da recenziram glumu u porno filmu, jel da?)
U Silent Treatment ima svega sem tišine. Pre deluje da je grupa militantnih islamista otela opersku divu. I reditelj TV programa panično traži saundtrak za prenos ove akcije.
Nema hepienda.
Smiraj. Tj prilika da gledate poslednjih pola sata požara, kad vatra koja je već odnela sve krene da jenjava i čuje se pucketanje kroz dim. To je Minnesota/ Eas Fors/ Naked.
A u poslednjem delu, skoro monstruozno ironično, sve podseća na Ian Hammerove instrumentale za ona dva detektiva iz Majamija.
As humans, we are aware of our inner beast and should therefore be able to control it. We understand our hard-wired primal urges and why they exist in an evolutional sense. We understand the relationship between mind and body. Highly evolved and intelligent, we should be able to recognize these genetic hangovers and control them as a means to act positively and move forward as a compassionate species. Unfortunately, this is not the case. Recent global events have proven this. The human race is consuming itself.
piše na Bandcamo stranici benda.
Možda je trebalo odmah da vam, radi bržeg i bolje razumevanja, kopi-pejstujem.
Hive Mind je witchhouse, kao u mojih neprežaljenih Salem (di ste, narkomančići moji sneni?). Nokautirani vokal koga poput leša vučemo preko podjednako prebijenog ritma. Moglo se i bez toga, mislite i vi, dok se ne digne raja i graja, i semplovani vokali (lako moguće nekih pra-Afrikanaca) i za par trenutaka sve ne zazvuči kao "sekund nakon detonirane bombe".
I sve zađe u svoje stvarno divno, mračno, uvrnuto finale.
Ovaj album iscrpljuje. Kao borba ratnika. Pretpostavljam.
Ovaj album može biti vaš život. Kao borba ratnikov. Pretpostavljam.
SELEKTAH: 8 i taman koliko treba do 10/ 10
Pretpostavljam da je ljubavisanje sa petostrukim reizdanjem Dubnobasswithmyheadman, Underworld, pomoglo da u World Eater zaplivam kao u majčinom mleku (OK, možemo se sporiti oko poređenja). Ali, ta vrsta bombastične navale na moj privatni prostor, ovde povremeno i u svom Ministry izdanju, krenula je da kolje po svemu što mi je u njemu drago.
I nisam se bunio.
Trent Reznor sluša ovo i plače i misli jebote koliko je ovo dobro.
Al Jourgensen sluša ovo i plače i misli jebote koliko je ovo dobro.
Alex Empire sluša ovo i plače i misli jebote koliko je ovo dobro.
Liam Howlett sluša ovo i plače i misli jebote koliko je ovo dobro.
Ona dvojica iz Autechre slušaju ovo i plaču i misle gde su pogrešili.
FUCK! Čak i ona dvojica iz Fuck Buttons slušaju ovo i plaču i misle što nisu i oni ovako. Zapravo samo jedan od njih.
Onaj koji nije Benjamin John Power.
Da li je ovo post-rave? Post-industrial? Post-space rock (to sigurno jeste, jer ovo je milion svetlosnih godina ispred sličnih sranja!)? Post-JeanMichelJarre?
Zovite ga kako hoćete, nećete ga vaditi iz ušiju.
Nisam siguran da se više sećam koja je razlika između Fuck Buttons i Blanck Mass, sem da je u ovim prvim pored Benjamina i luzer koji nije u Blanck Mass. Ali što se zvuka tiče, to je sve poteklo od mleka Spacemen 3, Jean Michel Jarrea, Aphex Twina, Suicide, ranih rave singlova...
Uvodna stvar, Rhesus Negative (ako zanemarimo dvominutnu John Doe's Carnival Of Error koja najavljuje muke gospodnje baš na samom početku) je Music For The Jilted Generation-odjednom-sve-pesme", pušten s lanca, da purgija (prema glagolu "purge" i istoimenom horor serijalu). Isti oni plastični sint rifovi koji su sekli Prodigy sada sevaju kao žileti dok militantni rif kida. Kida. Na densfloru.
Srušite nekadašnju Industriju da joj zaigramo na pepelu, fazon.
Nisam očekivao. Ovakvu kompaktnost zvuka, ovakvu stilsku kontrolu, ovakvo vladanje tokom celih devet minuta.
Da imam osamnest godina vrisnuo bih OVO JE NAJBOLJA JEBENA MUZIKA IKADA!!! (k'o što sam i malo stariji već vriskao u recenzijama ovde)
Klanica. Dizanje. Klanica. Dizanje. Klanica. Eto u tih pet reči bih opisao ovu stvar. Nakon koje je, priznajem, teško upustiti se u ostatak albuma.
U narednoj, Please, Blanck Mass tj Benjamin, a da mi ne zamere ljudi dobra srca, penetrira čitav koncept psihodeličnog gospela od fka twigs, preko Kanyea do Chancea The Rappera. Sedam i po minuta duga penetracija. Ali ne brutalna kao na kraju albuma. To je već nivo Irreversible.
The Rat nastavlja da prodire teškom ariteljirijom po kopnu, dok sint-dronovi šaraju nebom. Nema bekstva. Ali bežanje prija. Benjamin ima srce puno melodija. I svo ovo osvajanje i napad uvijaju se oko melodije. Zato je tako moćno i nepobedivo.
(sad već malčice zvučim kao da recenziram glumu u porno filmu, jel da?)
U Silent Treatment ima svega sem tišine. Pre deluje da je grupa militantnih islamista otela opersku divu. I reditelj TV programa panično traži saundtrak za prenos ove akcije.
Nema hepienda.
Smiraj. Tj prilika da gledate poslednjih pola sata požara, kad vatra koja je već odnela sve krene da jenjava i čuje se pucketanje kroz dim. To je Minnesota/ Eas Fors/ Naked.
A u poslednjem delu, skoro monstruozno ironično, sve podseća na Ian Hammerove instrumentale za ona dva detektiva iz Majamija.
As humans, we are aware of our inner beast and should therefore be able to control it. We understand our hard-wired primal urges and why they exist in an evolutional sense. We understand the relationship between mind and body. Highly evolved and intelligent, we should be able to recognize these genetic hangovers and control them as a means to act positively and move forward as a compassionate species. Unfortunately, this is not the case. Recent global events have proven this. The human race is consuming itself.
piše na Bandcamo stranici benda.
Možda je trebalo odmah da vam, radi bržeg i bolje razumevanja, kopi-pejstujem.
Hive Mind je witchhouse, kao u mojih neprežaljenih Salem (di ste, narkomančići moji sneni?). Nokautirani vokal koga poput leša vučemo preko podjednako prebijenog ritma. Moglo se i bez toga, mislite i vi, dok se ne digne raja i graja, i semplovani vokali (lako moguće nekih pra-Afrikanaca) i za par trenutaka sve ne zazvuči kao "sekund nakon detonirane bombe".
I sve zađe u svoje stvarno divno, mračno, uvrnuto finale.
Ovaj album iscrpljuje. Kao borba ratnika. Pretpostavljam.
Ovaj album može biti vaš život. Kao borba ratnikov. Pretpostavljam.
SELEKTAH: 8 i taman koliko treba do 10/ 10
konsenzus album.
ReplyDelete