13 March 2017

FRIDUME, NE BUDI OPET PIČKA!

Nastavljam da se zameram ljudima koji ovom regionu žele samo dobro


TRIKO - Atina Bojadži (Samizdat, 2016)



Mislio sam da napišem samo da su Triko beogradski kvartet (jer tako (nešto) piše na njihovoj bandcamp stranici) i da im je ovo debi album. Srećom, jedan tekstić objavljen u Blicu, pomogao mi je da bolje razumem stvari:
jedan od članova, Milan Bukejlović, svirao je u Petrolu, Kriškama, Virvelu, Zemlji broj 9 (tako da je lako moguće da se znamo), a sad svira i u Crnom detetu.
drugi, Dragan Mihajlović, radio je u Bitipatibi i B-Stranama (a što sam ja mislio da ovaj duo čine samo Ohljica i NenadJevtićNenad?).
treći je Boris Milanović koji mi je pod imenom Optimus Prime poslao jednu stvar pre pola godine (ili više), koju sam pustio u Meduzi. On nije bio tu da je čuje.
Izvesna Marija Đorđević je radila sa bendom i na ovim pesmama, ali (izgleda) više nije u bendu. Poznavajući istoriju rokenrola, realno je pretpostaviti da ko se tuče taj se voli i da žene uvek izvise u rokenrol bendovima ako su u manjini. Zato treba da prave svoje bendove.

Triko imaju jedan EP, iz 2014. Ali na albumu Atina Bojadži (koji je, btw, kako informiše Blic, dobio ime po poznataj makedonskoj plivačici, a nije sleng naziv za Adu Bojanu, kako sam ja zamišljao, dok sam slušao album...).

Kao što sam se već izlanuo- novi beogradski indi rok bendovi zvuče ili kao Darkwood Dub ili kao Jarboli. Triko više zvuče kao Darkwood Dub, ali srećom po nas ne zvuče samo kao Darkwood Dub. Zvuk, inspiracije i muzika benda kreću se u rasponu od svega što se zvalo post-rokom tokom devedesetih, pa do prog-roka koji su u novom milenijumu promovisali Animal Collective, Six Organs Of Admittance, Radiohead... Triko obitavaju unutar svih mogućih varijacija tog zvuka, od linearnijih, ambijentalnijih post-rok tokova (Avgust, Kosmoza), preko kraut uticaja (Oblak, Vrisak), elektro-hibrida (EA E EA), dinamičnijih stvari koje se prostiru između Afrike i Trans Am (jedna od boljih Triko).
Najviše mi se dopada Tremolo, koja baš kako joj ime kaže, priziva najlepše dane šugejza, kreće iz sredine i nosi predivnu Slowdive melodiju.
A ima i pesama koje im baš i nisu trebale, poput uvodne Kontrole, koja zvuči kao sve "nove beogradske indi rok pesme" koje niste želeli da čujete.

Atina Bojadži, za sada, više ostavlja utisak kao da se radi o miksu uticaja koji su doneli njeni članovi u ovu supergrupu, ali, ako prežive zajedno, plodovi njihovog zajedničkog života tek bi trebalo da zažive na nekom od narednih izdanja. Nadam se.

Voleo bih da vidim Triko uživo, jer mi deluje da bi mogli da razvaljuju, ako su se odlučili za muškiju varijantu svog zvuka. Ili vi već znate da razvaljuju.

SELEKTAH: 7plusplus/ 10




NAĐA - Venus In Gemini (Samizdat, 2016)



Na dva mesta sam pročitao da mlada novosadska kantautorka Nađa (Vračarić) kao glavne uticaje na svoj rad ističe: St Vincent, Eugenea McGuinessa, Grizzly Bear, Annu Calvi, Sufjana Stevensa i Arcade Fire. Pa izgleda da to piše u njenom promo-materijalu. Pa izgleda da je to tako i to je bitno. I taj izbor možda objašnjava otkuda/ zašto "pevanje na engleskom", kao i kakve su umetničke aspiracije i asocijacije.
Ispravite me ako grešim kod nas još ovakve stvari radi samo još Ivana tj On Tour (iako već dugo nije ništa, ajmoajde!).

Venus In Gemini bih opisao kao "Amerikanu iz spavaće sobe". Iz ponuđene četiri pesme sa ovog digitalnog EP-ija očigledno izbija veće prostranstvo nego što to intimni/ intimistički aranžmani nude. Drugim rečima, da je ova cura imala više para za produkciju sve bi ovo bilo raskošnije.
To ne znači da smo obogaljeni i ostavljeni sa lo-fi koskama. (Ranija) Marissa Nadler je dobra referenca. S obzirom na dominantnu gotsku atmosferu (naročito u Someone new). Jedino što Nađa poseduje malo "muškiji" glas, a kada kažem "muškiji" mislim na Chrissie Hynde (šta god vi mislili o tome). Njen glas, s obzirom da peva na engleskom, kreće se previdljivo opreznije, nego što bi na srpskom, pretpostavljam. I mogu samo da zamislim koliko bi ninanastasijevski bila zavodljiva tema Drunk da je Nađa pustila glas u suton na salašu.

Poslednja, naslovna, stvar, ima rokerskiji naboj, iako deluje da gitare i ritam deluju nezavisno jedno od drugog. Ali ti iscepani šavovi isporučuju određenu sirovost koja u kombinaciji sa zgodnim refrenom rezultira možda najboljom pesmom ovde. Onom koju je Jack White želeo da napiše za debi album svoje druge žene.

SELEKTAH: 7minus/ 10




SVEMIRKO - Vanilija (više manje zauvijek 2017)


Marko Vuković, one-man-show, koji stoji iza Svemirka poreklom je iz Đakova. To je je jedno mestašce nekih petanestak kilometara daleko od sela u kome je rođen moj otac i u kome sam (nekad i nerado) proveo brojne letnje raspuste. Posle je došla "Oluja" i poterala babe, tetke, sestre (sticajem okolnosti sve same ženske) i više tamo nisam odlazio. Do pre par nedelja, prvi put posle dvadesetsedam godina! Tuga, tako bih opisao selo, i druga sela kroz koja sam prošao, i Osijek, i Đakovo. Jebena tuga. Još je bila zima. Pa je tugu prekrio i tužni sneg.

Srećom, muzika na Vaniliji podseća na detinjstvo i lepe trenutke pre te zime, tuge, oluje. Podseća na psihodeliju detinjstva, na osećaj da leto nikad nema kraj, na otvorene prozore limuzine moga strica, na beskraj slavonski.

Nisu mi poznati raniji radovi (sem preporučene Zbogom proleteri), a naorčito ne oni pod bizarnim imenom (imenima?) Kimekai i Nikonar. Ali Vanilija vredi vašeg vremena i nameyourprice para.

U pitanju je album uronjen u YU (kosmo-)pop osmadesetih (Videosex, Idole, Bebi Dol, Lake Pingvine, Olivera Mandića), Phil Collinsa, Johna Mausa, Animal Collective, Super Furry Animals, i dovoljno duhovit da ispliva iz svih njih.

Pre svega zahvaljujući Markovoj balkanskoj duši, kosmički zaljubljenoj u neku curu, kojoj su sve ove pesme otpevane, rekao bih. A onda i zahvaljujući njegovom budalastom načinu pevanja, koji deluje kao da namerno razvlači neke reči, izgovara ih kroz zube, prenaglašava konsonante i na momente kao da ima nekakav bosanski sevdah u glasu. Zbog čega, barem "nepriviknutom srpskom uvu",  sve deluje kao da uspostavlja distancu sa onim što se peva, a autor nije samo izvođač, već namazani interpretator.

Drugim rečima, Vanilija se davi u kempu. Kempu kakav da baciš Kosovo na Srbiju nećeš moći da pogodiš (OK, možda ćeš mallllčice zakačiti R O G Ija i to.je.to). Takav pristup su Valentino Bošković isparodirali do nivoa nove "nadnaravne" ozbiljnosti.
Možda zbog produkcije, Vanilija, ima jak retro ukus što je na momente pre čini (ponovo) otkrivenim artefaktom hrvatskog popa osamdesetih, nego novim, svežim izdanjem koje je u stanju da se nosi novom, svežom realnošću, pa makar i retro nostalgijom. I to ga kontinuirano drži na emotivnoj distanci od nas.
Ipak, izdvojio bih Tajne svemira u kojoj svi elementi sadržaja i stila kao da podivljaju i to proizvodi neočekivanu prisnost sa muzikom i želju da joj se prepustimo. Za pet kopalja bolja stvar od ostalih na albumu! A možda mi je samo danas tako.

SELEKTAH: 7minus/ 10





SVEMIR - Male laži (Samizdat, 2016)


Neka mi ne zameri štovano čitateljstvo, ali ja sam ovaj album uspeo jedva dvaput da preslušam. Ova istočnoevropska imitacija kantri-folk-popa a la Indigo Girls ili Deacon Blue ni u originalu nije nešto što ja preferiram duže od koliko mi je potrebno da promenim stanicu ili pritisnem "stop". U najboljem slučaju, ovako nešto bi moglo da bude očaravajuće kao 10.000 Maniacs što apsolutno nikada nije. Mnogo češće sve liči na onaj tip pevačica "sa dobrim glasom" koje nakon godina generičkog pevanja džeza i popa po kafanama konačno kreću da traže autorski materijal i završe kao, recimo, Tanja Banjanin u nas.

Pretpostavljam da onima koji amerikanu dočekuju u svakom mogućem obliku može da prija, i mali plus definitivno ide tome što bend svira na maternjem jeziku, čime su totalnoj generičnosti makar potkresana, ako već ne i skroz otfikarena krila.

SELEKTAH: 3plus/ 10





TELEGRAM - Iza nas (Samizdat, 2017)




Jebem ti kakav album!
Pa još iz Beograda!
Pa još nema veze ni sa Darkwood Dub, a još manje sa Jarbolima!

Telegram i njihov album Iza nas su svakako najbolji album koji sam čuo, a da su izvođači iz Beograda, još od onog Stray Doggovog albuma, svakako najbolji album iz Srbije još od onog albuma Rebel Star i svakako najprijatnije iznenađenje na jeziku koji bih mogao nazvati svojim još od onog albuma Valentina Boškovića.

Telegram su trio iz Beograda, a još lakše bi mogli da budu trio iz Duluta u Minesoti (baš kao i moj najomiljeniji bend). I Beograd opevan u pesmama Telegrama, pa još na srpskom, izgleda kao grad obrastao u čemer, nemoćan da spoji usamljene ljubavnike, sem možda na uzaludnim društvenim mrežama. Potonuo u noć sa čkiljavim i razbijenim uličnim lampama. Oh, wait, to baš i jeste ovaj naš Beograd. Glavni grad nesigurnosti i nemoralnog uspeha.

Iza nas, istina, zvuči kao da bi mogao biti snimljen i negde severnije. On pluta, pre nego što hodi. On leži na gitarama, protkan tek povremenim perkusijama. Na mekim, setnim vokalima. Sa nekim sumanutim aranažmanskim rešenjima koja u pozadini uvek drže distorziju koja pravi tinjajući, svirepi utisak o baladama koje slušamo. O baladama u kojima glavni junak neuspešno voli nekog drugog i/ili sebe.

Iza nas deluje kao album izrastao iz druženja, iz nesebičnosti, iz dopuštanja svim članovima da donesu nešto iz sebe. Iako ih ima samo trojica, deluje kao da ih je bilo kao u Lambchop.

Treba vremena da se melodije pesama rastope u vama. Da oko vas i kroz vas prođu svi snimljeni zvuci, da prihvatite da ovo nije samo još jedna "vojvođanska amerikana" "samo iz Beograda", i da su čuda u detaljima (ponekad i vulkani, kao u Koristi sve što znaš). Ali prvi put kada se udavite u kompletiranom doživljaju ovih pesama, skočićete odmah ponovo u njih. Jer samosažaljevanje voli ovako društvo. Progoreni snovi, takođe. Život punim plućima, ali samo od danas do sutra, isto. I prolaznost, osećaj prolaznosti jako voli ovakve stvari.

Jedina pesma koja se izdvaja, svojim njuvejv-mardigra vajbom je Celina koja se nalazi tačno na sredini albuma. I informiše nas o pevačevom kothrljajućem "r" i zvuči kao pokušaj da napad anksioznosti prikrijete pojačanom ljubaznošću i prijateljskošću.

A jedina stvar koja bi se stvarno mogla zameriti ovom izdanju, pa čak i u njegovom sakatom digitalnom obliku je ogavan, otaljan, idiotski omot koji daje tako trivijalan rezime tema i kontemplacija na albumu. Jebemumater, čemu služi taj Instagram o kome mi toliko pričaju?!!

Neka se spremi Loreal Madrid, jer ako se ne spremi, poslaćemo ga u rat.

SELEKTAH: 9minusminus/ 10



(NE)VAŽNO! Ako i vi znate za neki noviji (srpski, ex-YU) album koji biste voleli da preslušam ili ste, još bolje, njegov autor, prosledite mi download link za njega na mislitemojomglavom@gmail.com.

1 comment:

  1. вомито негро18 March, 2017 10:35

    "Nastavljam da se zameram ljudima koji ovom regionu žele samo" prehladu.

    ReplyDelete