Poslednji veliki engleski bend
Na kraju ovog filma očekivano lucidni Noel Gallagher poentira objašnjavajući zašto je njegov bend (u jednom trenutku) bio i najveći engleski i najveći svetski- zbog publike. Zbog miliona ljudi koji su prihvatili sve te pesme i raspevali ih u hiljadama prilika. Zbog masovnog odziva na koji su Oasis naišli u svojoj domovini, a potom i po bivšim kolonijama i Evropi. On ne spori da su ogromni ego njega i njegovog brata, kao i moćne melodije većine hitova pomogle tome, ali bez publike koja je u svim tim pesmama tako masovno našla parčiće sopstvenih života i emocija, Oasis se nikada ne bi uspeli na ramena džina.
Oasis: Supersonic bavi se periodom benda od nastanka do čuvena dva koncerta u Knebworthu 1996. (čija godišnjica i služi kao neformalni povod za ovaj film) na kojima ih je tokom dva dana videlo 250.000 ljudi. Noelov (ili Liamov) komentar na to bio je da im nije jasno zašto menadžeri nisu ugovorili osam koncerata, pošto je skoro dva miliona ljudi apliciralo za karte.
Mat Whitecross, autor čuvenog dokumentarca The Road To Guantanamo i igranog Spike Island, koji se dotiče Gallagherovih uzora, The Stone Roses, poštedeo je svoj film klasičnih talking headsa i zapravo celu priču ispričao kroz usta samih članova benda i par ljudi koji su bili vrlo blisko vezani za bend (majka Peggy, Alan McGee, Owen Morris, Mark Coyle). Ovo neposredno iskustvo koje slušamo (kad i ne gledamo) propraćeno je nizom vrlo privatnih i opskurnih snimaka, kako iz istorije benda, tako i samih Gallagherovih. S obzirom da se oba brata, odvojeno, pojavljuju kao izvršni producenti filma, Whitecross je očigledno imao pristup najboljim mogućim materijalima, i sudeći po filmu iskoristio ih je na najbolji mogući način.
Iako će film u svom hronološkom narativu napraviti pauze da se pojedinačno "zahvali" gore pobrojanim ljudima, kao i ostalim članovima benda, jasno i očekivano ovo je film o dva brata, koja su slučajno napravila jedan bend. Ne znam da li je to do Gallagherovih ili samog Whitecrossa, ali film ne zalazi naročito, a naročito ne senzacionalistički, u najmračnije trenutke Liamovog i Noelovog odnosa, baš kao ni, recimo, u čuveni singl duel sa Blur. Oasis: Supersonic se iz relaksirane perspektive dva brata koja ne govore od 2009. bavi njihovim odnosom sa nekom vrstom pomirenosti da bolje od toga kako je sada verovatno ne može, a da je pravo čudo da je tako dugo moglo kako je bilo.
Kao što rekoh, bez želje da išta senzacionalizuje, Whitecrossov film je srčana, iskrena i nepristrasna istorija uspona jednog benda iz radničkog dela Mančestera koji kako je ostvarivao sve više uspeha nije prestao da se tome čudi, divi i uživa punim plućima. Oasis su bili ostvarenje sna svoje publike i svom uspehu pružili su tretman koji bi mu priredio i najveći deo njihove publike. Poseban emotivni naboj priči daje melodramski tretman dela priče koji se tiče oca Gallagherovih, alkoholičara i siledžije, kojih je napustio kad su bili mali. Koji neminovno za sobom povlači iskreno sinovljevsko divljenje majci svetici.
Nema nekih naročitih insajta u nastanak pesama ili albuma (film pokriva prva dva), ali povremeni Liamovi ili Noelovi komentari osvetljavaju kakav su odnos braća, pa i bend, imali prema pesmama i njihovom uticaju na publiku. Baš kao i ja, i Noel je znao da je Some Might Say velika pesma, čim je napisao.
Čak i ako ste uvek više voleli Blur, ili Kula Shaker, ili Echobelly, ili Pulp, obavezno pogledajte, jer Oasis sa ove distance deluju još nestvarnije i nemogućnije nego kada su osvojili svet. I baš kako Noel reče- teško da će ijedan bend u današnjim uslovima uspeti da ponovi nešto slično.
SELEKTAH: 9plus/ 10
Na kraju ovog filma očekivano lucidni Noel Gallagher poentira objašnjavajući zašto je njegov bend (u jednom trenutku) bio i najveći engleski i najveći svetski- zbog publike. Zbog miliona ljudi koji su prihvatili sve te pesme i raspevali ih u hiljadama prilika. Zbog masovnog odziva na koji su Oasis naišli u svojoj domovini, a potom i po bivšim kolonijama i Evropi. On ne spori da su ogromni ego njega i njegovog brata, kao i moćne melodije većine hitova pomogle tome, ali bez publike koja je u svim tim pesmama tako masovno našla parčiće sopstvenih života i emocija, Oasis se nikada ne bi uspeli na ramena džina.
Oasis: Supersonic bavi se periodom benda od nastanka do čuvena dva koncerta u Knebworthu 1996. (čija godišnjica i služi kao neformalni povod za ovaj film) na kojima ih je tokom dva dana videlo 250.000 ljudi. Noelov (ili Liamov) komentar na to bio je da im nije jasno zašto menadžeri nisu ugovorili osam koncerata, pošto je skoro dva miliona ljudi apliciralo za karte.
Mat Whitecross, autor čuvenog dokumentarca The Road To Guantanamo i igranog Spike Island, koji se dotiče Gallagherovih uzora, The Stone Roses, poštedeo je svoj film klasičnih talking headsa i zapravo celu priču ispričao kroz usta samih članova benda i par ljudi koji su bili vrlo blisko vezani za bend (majka Peggy, Alan McGee, Owen Morris, Mark Coyle). Ovo neposredno iskustvo koje slušamo (kad i ne gledamo) propraćeno je nizom vrlo privatnih i opskurnih snimaka, kako iz istorije benda, tako i samih Gallagherovih. S obzirom da se oba brata, odvojeno, pojavljuju kao izvršni producenti filma, Whitecross je očigledno imao pristup najboljim mogućim materijalima, i sudeći po filmu iskoristio ih je na najbolji mogući način.
Iako će film u svom hronološkom narativu napraviti pauze da se pojedinačno "zahvali" gore pobrojanim ljudima, kao i ostalim članovima benda, jasno i očekivano ovo je film o dva brata, koja su slučajno napravila jedan bend. Ne znam da li je to do Gallagherovih ili samog Whitecrossa, ali film ne zalazi naročito, a naročito ne senzacionalistički, u najmračnije trenutke Liamovog i Noelovog odnosa, baš kao ni, recimo, u čuveni singl duel sa Blur. Oasis: Supersonic se iz relaksirane perspektive dva brata koja ne govore od 2009. bavi njihovim odnosom sa nekom vrstom pomirenosti da bolje od toga kako je sada verovatno ne može, a da je pravo čudo da je tako dugo moglo kako je bilo.
Kao što rekoh, bez želje da išta senzacionalizuje, Whitecrossov film je srčana, iskrena i nepristrasna istorija uspona jednog benda iz radničkog dela Mančestera koji kako je ostvarivao sve više uspeha nije prestao da se tome čudi, divi i uživa punim plućima. Oasis su bili ostvarenje sna svoje publike i svom uspehu pružili su tretman koji bi mu priredio i najveći deo njihove publike. Poseban emotivni naboj priči daje melodramski tretman dela priče koji se tiče oca Gallagherovih, alkoholičara i siledžije, kojih je napustio kad su bili mali. Koji neminovno za sobom povlači iskreno sinovljevsko divljenje majci svetici.
Nema nekih naročitih insajta u nastanak pesama ili albuma (film pokriva prva dva), ali povremeni Liamovi ili Noelovi komentari osvetljavaju kakav su odnos braća, pa i bend, imali prema pesmama i njihovom uticaju na publiku. Baš kao i ja, i Noel je znao da je Some Might Say velika pesma, čim je napisao.
Čak i ako ste uvek više voleli Blur, ili Kula Shaker, ili Echobelly, ili Pulp, obavezno pogledajte, jer Oasis sa ove distance deluju još nestvarnije i nemogućnije nego kada su osvojili svet. I baš kako Noel reče- teško da će ijedan bend u današnjim uslovima uspeti da ponovi nešto slično.
SELEKTAH: 9plus/ 10
Uvek mi je bilo interesantno kako je britpop za razliku od drugih pokreta i talasa cisto stilski gledano doneo vrlo raznolike bendove. Evo od ovih koje si nabrojao, kakve veze imaju Pulp sa Oasis ili Lush sa ovim Kula Shaker koji su potpuno zvucali kao pali sa marsa. Sve u svemu prvi album, pardon Prvi Album jebe kevu i dan danas, drugi su bolji ili losiji ovo je bukvalno u rangu prvih ploca stounsa ili bitlsa (receno bez imalo ironije)
ReplyDeleteČekaj, zar ne bi trebalo da im se zakaže 16 koncerata ako hoće da ih vide dva miliona ljudi, a na svakom od 2 certa videlo ih je po 125k?
ReplyDelete"alkoholičara i siledžije, kojih je napustio kad su bili mali. Koji neminovno za sobom povlači iskreno sinovljevsko divljenje majci svetici" Eto, da imam brata, i da smo iz Leskovca, bili bismo OaSISE
preneću im za koncerte,
Deletea ti vrediš za dve oaze.
:* (https://youtu.be/GHcRHRikVJ8)
DeleteSkinuo, gledaću.
Izgleda da je i mama Terezija - tako joj Gugl prevodi ime - imala slično (pre)detinjstvo: https://youtu.be/1sPij-hwVak; svaku pesmu čujem kao autobiografsku, posebno takav Autopark