Skoro kao kad posle dužeg vremena sretneš devojku koju si znao odavno i provališ da ona izgleda bolje nego ikada. Ovaj album.
Mada, da nastavim da raspirujem metaforu koju sam iskoristio za uvod, ja sam ovu curu primetio još prošle godine (a posle dužeg vremena) kada se Jamie Stewart sa svojim pratećim sastavom prihvatio sviranja muzike "iz Twin Peaksa". Od mog inicijalnog osećanja da samo budala može da se prihvati sakaćenja Angela Badalamentija stigao sam skoro do blaženog obožavanja "alternativnog" Twin Peaksa. Možda je na to uticalo što smo tih dana bili u rasejanju usled renoviranja, pa mi je žal za kućom dodatno tužila dušu i gurala mi jezu pod nokte. Ali Jamie nije sebi ogaravio obraz odlaskom u Twin Peaks.
Ali par meseci kasnije ja sma to već sve bio zaboravio i u trenutku kada sam sebi prvi put pustio FORGET (a album je "neplanirano" liknuo dobra tri meseca pre zvaničnog objavljivanja), učinio sam to bez ikakve ideje zašto to radim. Xiu Xiu su odavno otišli u debelo predgrađe mojih muzičkih interesovanja, i ja više skoro i da nisam želeo da se bavim njihovom muzikom za koju sam imao utisak da užasno mnogo promišlja kako da pred nas izađe sa nekom emocijom. Xiu Xiu su se od ženeovskog teatra koji sam rado pohodio kao mlad pretvorili u sponzorisane kulturne prostitutke kojima su od dobre ishrane porasle guzice, a život postao problem za ispuniti.
Xiu Xiu nikada nisu zvučali kompaktnije. Barem koliko je i Arthur Russell (kome ovaj album, rekao bih, duguje najviše) svojevremeno to mogao.
Arthur Russell je svirao čemernu Amerikanu u srcu diska. Oko njega su pulsirali ritmovi b-boya, hip hopa, diska, a on je pokušavao da iz srca prolomi krik. Vapaj. Pa se onda prihvatao čela i gudio njime svima u inat do sitnih jutarnjih sati.
U takav jedan razrušeni, ali i dalje funkcionalni, disko ulazi Jamie Stewart, sa Shaynom i Angelom. Da zaigra, sa svim svojim anksioznostima i strahovima.
Zajedno sa njim, u uvodnoj The Call, ulazi i neki reper (ili njegov sempl) koji nam sve vreme u lice dreči "clap, bitches, clap, bitches, clap, bitches!". Nema sumnje da je ovako bilo u Njujorku pre nego što je Pariz počeo da gori.
Već sledeća pesma, Queen Of The Losers, postavlja templejt za aranžmanski Neubauten-disko koji vas ovde čeka. Ali Jamie se grčevito drži melodije, dok mu srce puca, kao Russell nekada. OK, bunker atmosfera i problemi sa taocima jesu bili kulisa koju su Xiu Xiu i do sada gradili oko nas, ali na FORGET Jamie se očigledno bori sa sobom. Kao što se naš mozak bori sa zaboravom. Povremeno, kao u Wondering, relaksiranom kritičaru pašće na pamet i Erasure i njihov elastični entuzijazam.
Pada mi na pamet da je FORGET gej album koji na najbolji način prenosi anksioznost i ekstazu autovanja. Zaboravljaš jedan život i počinješ da pamtiš jedan drugi.
Moj vam je savet da isprva preskačete naredne dve pesme: raselovsku samo-sabotažu Get Up čiji bi afterparty vajb više pasovao kraju albuma nego njegovom zahuktavanju. U najboljem slučaju ovo je neplanirani "sentiš" (sve sa sevdah finišom dostojnim zlatnih dana Bijelog Dugemta). I rasnu post-raselovsku Hay Choco Bananas u kojoj tek nojz tutnjava s vremena na vreme podseti da je ovo disko u koji smo došli da plešemo kao konji dok nas ne ubiju.
Ali, aranžmansko čudo koje se potom desi u Jenny GoGo, koju bih opisao kao razvaljujući elektro bluz tokom koje Jamiejev vokal dostiže legendarnu vrisku na ranim EP-ijevima Sisters of Mercy (još jedna korisna referenca za FORGET). Pakleno. Dobro. Iste disko suze teku i uz At Last At Last s tim što ovde Jamie pokazuje kako bi izgledalo da Blind, od Hercules And Affair And Antony, doživi nervni slom na podijumu. Sahranaški disko izrešetan prepoznatljivm Jamiejevim vapajima krasi i naslovnu temu, dok zvuci nastavljaju da se roje svuda oko nas u iznenađujuće sumanutim kombinacijama. Uh, kad bih mogao da povežem Faithless i Jamieja...
Pri kraju smo ponovo u poznatim Xiu Xiu vodama. Prebiranje po čemeru. Pepelu. Znoju. Korištenim kondomima. Dok se u Faith, Torn Apart iz toga ne podigne predivna Kate Bush ptica okružena Bulgarkama. S teškom mukom. I neizvesnom sudbinom.
U jednoj epizodi Mary Kills People jedna od pacijentkinja koja čeka da bude eutanazirana kaže "There is beauty in the inevitable".
SELEKTAH: BLOODY ESSENTIAL*
*Sad tek vidim da nisam primenio svoj novi recenzentski sistem. Naime, odlučio sam da parcijalno batalim ocene. Tj zadržaću ih kod izdanja koja su se meni nametnula, a neću kod onih koje bih da nametnem vama. Kao preporuku.
I za tu preporuku koristiću princip koji je Melody Maker imao u zlatnim danima: "BLOODY ESSENTIAL" za bloody essential izdanja i "RECOMMENDED" za ona kojima je kruna B.E. ostala nedostižna, ali i dalje treba da se izdvoje iz mase.
Lako moguće da ću za filmove potuno izbaciti ocene.
Mada, da nastavim da raspirujem metaforu koju sam iskoristio za uvod, ja sam ovu curu primetio još prošle godine (a posle dužeg vremena) kada se Jamie Stewart sa svojim pratećim sastavom prihvatio sviranja muzike "iz Twin Peaksa". Od mog inicijalnog osećanja da samo budala može da se prihvati sakaćenja Angela Badalamentija stigao sam skoro do blaženog obožavanja "alternativnog" Twin Peaksa. Možda je na to uticalo što smo tih dana bili u rasejanju usled renoviranja, pa mi je žal za kućom dodatno tužila dušu i gurala mi jezu pod nokte. Ali Jamie nije sebi ogaravio obraz odlaskom u Twin Peaks.
Ali par meseci kasnije ja sma to već sve bio zaboravio i u trenutku kada sam sebi prvi put pustio FORGET (a album je "neplanirano" liknuo dobra tri meseca pre zvaničnog objavljivanja), učinio sam to bez ikakve ideje zašto to radim. Xiu Xiu su odavno otišli u debelo predgrađe mojih muzičkih interesovanja, i ja više skoro i da nisam želeo da se bavim njihovom muzikom za koju sam imao utisak da užasno mnogo promišlja kako da pred nas izađe sa nekom emocijom. Xiu Xiu su se od ženeovskog teatra koji sam rado pohodio kao mlad pretvorili u sponzorisane kulturne prostitutke kojima su od dobre ishrane porasle guzice, a život postao problem za ispuniti.
Xiu Xiu nikada nisu zvučali kompaktnije. Barem koliko je i Arthur Russell (kome ovaj album, rekao bih, duguje najviše) svojevremeno to mogao.
Arthur Russell je svirao čemernu Amerikanu u srcu diska. Oko njega su pulsirali ritmovi b-boya, hip hopa, diska, a on je pokušavao da iz srca prolomi krik. Vapaj. Pa se onda prihvatao čela i gudio njime svima u inat do sitnih jutarnjih sati.
U takav jedan razrušeni, ali i dalje funkcionalni, disko ulazi Jamie Stewart, sa Shaynom i Angelom. Da zaigra, sa svim svojim anksioznostima i strahovima.
Zajedno sa njim, u uvodnoj The Call, ulazi i neki reper (ili njegov sempl) koji nam sve vreme u lice dreči "clap, bitches, clap, bitches, clap, bitches!". Nema sumnje da je ovako bilo u Njujorku pre nego što je Pariz počeo da gori.
Već sledeća pesma, Queen Of The Losers, postavlja templejt za aranžmanski Neubauten-disko koji vas ovde čeka. Ali Jamie se grčevito drži melodije, dok mu srce puca, kao Russell nekada. OK, bunker atmosfera i problemi sa taocima jesu bili kulisa koju su Xiu Xiu i do sada gradili oko nas, ali na FORGET Jamie se očigledno bori sa sobom. Kao što se naš mozak bori sa zaboravom. Povremeno, kao u Wondering, relaksiranom kritičaru pašće na pamet i Erasure i njihov elastični entuzijazam.
Pada mi na pamet da je FORGET gej album koji na najbolji način prenosi anksioznost i ekstazu autovanja. Zaboravljaš jedan život i počinješ da pamtiš jedan drugi.
Moj vam je savet da isprva preskačete naredne dve pesme: raselovsku samo-sabotažu Get Up čiji bi afterparty vajb više pasovao kraju albuma nego njegovom zahuktavanju. U najboljem slučaju ovo je neplanirani "sentiš" (sve sa sevdah finišom dostojnim zlatnih dana Bijelog Dugemta). I rasnu post-raselovsku Hay Choco Bananas u kojoj tek nojz tutnjava s vremena na vreme podseti da je ovo disko u koji smo došli da plešemo kao konji dok nas ne ubiju.
Ali, aranžmansko čudo koje se potom desi u Jenny GoGo, koju bih opisao kao razvaljujući elektro bluz tokom koje Jamiejev vokal dostiže legendarnu vrisku na ranim EP-ijevima Sisters of Mercy (još jedna korisna referenca za FORGET). Pakleno. Dobro. Iste disko suze teku i uz At Last At Last s tim što ovde Jamie pokazuje kako bi izgledalo da Blind, od Hercules And Affair And Antony, doživi nervni slom na podijumu. Sahranaški disko izrešetan prepoznatljivm Jamiejevim vapajima krasi i naslovnu temu, dok zvuci nastavljaju da se roje svuda oko nas u iznenađujuće sumanutim kombinacijama. Uh, kad bih mogao da povežem Faithless i Jamieja...
Pri kraju smo ponovo u poznatim Xiu Xiu vodama. Prebiranje po čemeru. Pepelu. Znoju. Korištenim kondomima. Dok se u Faith, Torn Apart iz toga ne podigne predivna Kate Bush ptica okružena Bulgarkama. S teškom mukom. I neizvesnom sudbinom.
U jednoj epizodi Mary Kills People jedna od pacijentkinja koja čeka da bude eutanazirana kaže "There is beauty in the inevitable".
SELEKTAH: BLOODY ESSENTIAL*
*Sad tek vidim da nisam primenio svoj novi recenzentski sistem. Naime, odlučio sam da parcijalno batalim ocene. Tj zadržaću ih kod izdanja koja su se meni nametnula, a neću kod onih koje bih da nametnem vama. Kao preporuku.
I za tu preporuku koristiću princip koji je Melody Maker imao u zlatnim danima: "BLOODY ESSENTIAL" za bloody essential izdanja i "RECOMMENDED" za ona kojima je kruna B.E. ostala nedostižna, ali i dalje treba da se izdvoje iz mase.
Lako moguće da ću za filmove potuno izbaciti ocene.
Loreal kaže da će sutra u Meduzi da te poljubi usta jer je ovo fakin najbolja recenzija
ReplyDeletei što te konačno zabole za bend za koji ti on godinama govori da mu je omiljeni omiljeni bend.
i da, ovo jeste njihovo najveće remek-delo