08 June 2017

(FEST 2017) MI SMO MESO (TENEMOS LA CARNE)

Najšokantnije od svega je da ljudi i dalje snimaju ovakve video radove


Sve je ok dok podseća na Leosa Caraxa i neki divljak pravi neki napitak od izmlevenog mesa i sipa ga u flašu od ulja za automobile i onda ga razmenjuje kroz neki prorez na zidu za karton jaja.

A onda se pojave mladić i devojka. Zalutali u napuštenu zgradu punu đubreta.
Njih dvoje, baš kao ni mi, ne znaju gde su. Interakcija sa ovim đavolkom sve više liči na to da su u paklu i da je đavolak đavo sam koji im smišlja muke.
Pa ih iako su brat i sestra tera na seks. Sve sa kadrovima penetracije i golih tela. Nakon čega slede još luđe ideje, jer on umre, pa devojka stupa na njegovo mesto i iživljava se na mladiću.
Usput vodi ljubav i sa lešom đavolka.
Pa on vaskrsne.
Pa krupni kadrovi vagine, pa penisa...
Radnja nije više ni bitna. Baš kao ni smisao. Jer svi smo meso. I sa tim mesom bi valjalo da činimo šta god nam padne na mesto, kao u nekom overdoziranom dionizijskom slavlju.

Kad sam imao 18 godina trudio sam se oko ovakvih filmova i maštao kako je svet čudo i kako svi filmovi treba da pršte sličnim idejama.
Nešto malo kasnije zabole me krupan kadar kurca za vizuelne ekspresije dvadesetsedmogodišnjeg Meksikanca Emiliana Roche Mintera.
Bez obzira što njegovi junaci (tj neki drugi zatečeni u istom prostoru) išetaju iz malo pre opisanog pakla na svetlo dana nekog meksičkog gradića i poruče nam, baš kao i poprilično objašnjavajuća pesma na kraju, da je "andergraund" živ. I da je u njemu susret sa smrću moguć.
Or whatever.

SELEKTAH: 1/ 10

1 comment:

  1. Sto bi rekli u South Parku - Or whatever fuck you..

    ReplyDelete