READY PLAYER ONE

Steven Spielberg je moj ako ne najomiljeniji, a onda jedan od najnajnajomiljenijih reditelja.

Steven Spielberg je, negde sam pročitao, snimio The Post u pauzi čekanja da mu firma zadužena za CGI efekte na ovom filmu završi posao.
The Post baš i nije bio sjajan film.

Ne znam zašto je Spielberg odlučio da u 71. godini snimi film o kakvom je, sasvim sigurno, maštao kada je bio tinejdžer i koji je mogao da snimi i mnogo, mnogo ranije u karijeri. I ako vi sada mislite da do ovog filma nije moglo da dođe pre, jer produkcioni uslovi nisu mogli da odgovore na zahteve priče smeštene u virtuelni svet, onda moram da vas razočaram da taj svet ne izgleda baš nešto. Tačnije, izgleda kao nešto što bi tinejdžer zarobljen u telu 71-godišnjaka zamislio.

Ready Player One je umiveni Hunger Games. U svetu obamrlom od sopstvenih mana, a koji izgleda kao mešavina recentnih filmskih interpretacija Južnoafričke Republike i otpada, sve živo jedinu nadu pronalazi u virtuelnoj egzistenciji, tj svetu nazvanom The Oasis. A tamo već godinama, tako deluje, niko nije rešio seriju zadatak tvorca Oasisa koji će pobedniku doneti neviđenu virtuelnu moć, ali i vlasništvo nad megamegamega uspešnom kompanijom.

Naravno da će glavni junak rešiti zadatak, ovo je, ipak, Spielbergov film. Ono što je prijalo gledaocima, a i kritičarima, jesu brojne reference na pop kulturu osamdesetih, ali ono što nije brinulo mnoge jeste što film i u tonu i u "rasklopu" deluje kao da je i zaokružen u osamdesetim i samo realizovan kad su se tehnički uslovi za to stekli. Drugim rečima, crnihumor i "najbolje namere" kao tipičan miks većine filmova osmadesetih neutralisale su i ovde stvarni efekat mrtvih tetki i klišeiziranih zlikovaca, a Spielberg, kao otac, humanista i umetnik problem kompletnog izbeglištva sveta u virtuelnu realnost rešava time što je glavni junak, kao novi vlasnik kompanije, doneo odluku da "igrica" ne radi utorkom i četvrtkom i da tada ljudi moraju da se bave "stvarno" jedni drugima. A kao kolateralna posledica toga nekako je i ovom stvarnom svetu krenulo nabolje (i to se vrlo diskretno sugeriše).

Ne znam zašto sam ljut zbog toga i zašto mi je (samo?) to važno u doživljaju ovog filma. Možda zato što mi se čini da Spielberg najbolje stvari u ovom filmu reprizira, a da nema puno toga novog što je doneo u svet i žanr u kome je lider već decenijama. Mislim, Ready Player One, ne samo zbog budžeta od 175m$, nije mali film. Nije mi jasno šta je Spielberg, sem profitiranja na popularnoj nostalgiji za osamdesetim, želeo da njime postigne. Da je Ready Player One uspeo i da suštinski bude pastiš, pa još i duhovit, na slična ostvarenja u sopstvenoj i tuđim karijerama, mogli bi da ga čitamo kao neki post-festum, kao demonstraciju moći kroz ispoljavanje "šale na svoj račun", ali Ready Player One više izgleda kao bogato opremljen takmičar koji ne razume trku u kojoj učestvuje.

I, da, zaista sam mrzeo skoro sve likove u virtuelnom svetu i njihove anemične i bedno osmišljene avatare.

Nažalost, nisam ovo gledao sa Eli, pa ne mogu da vam kažem valja li ovaj film čemu.

I nigde nisam pomenuo da mi se, uprkos napravljenom mu omažu, Ready Player One čini kao nepotreban i skoro osvetoljubiv film napravljen u inat Robertu Zemeckisu i idejama, a možda i sa tehnologijom, koju je ovaj, mahom, neuspešno razvijao sa The Polar Express, Beowulf i A Christmas Carol, a i Spielberg sam u Adeventures Of Tin Tin. 

SELEKTAH: 5/10