Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.
Apostasy je angažovani, problemski film koji se bavi "Jehovinim svedocima". Ova religiozna grupacija, o kojoj ne znam mnogo, između ostalog, ima jednu nezgodnu osobinu, što je jedino što i znam o njima, a to je da zabranjuje svojim članovima da čak i u stani-pani slučajevima prihvataju transfuziju tuđe krvi. Tačnije, sugeriše im se da potraže Jehovu, pa šta im on da...
Kao što sam vam više puta napominjao, ja sam elementarno nesposoban da razumem nečiju intelektualnu potrebu, a naročito strpljenje, da se bavi ovim stvarima. I u mom slučaju ta nesposobnost je iz godine u godinu sve progresivnija. I agresivnija.
Dakle, ja ne razumem "Jehovine svedoke".
Još manje razumem kakve jebene veze sa bilo čim može da ima spasavanje ljudskog života i prevencija toga zarad bilo čijih religioznih razloga.
Još manje, ali, nešto zainteresovanije, razumem zašto bavljenje tim i takvim situacijama, i organizacijama, mora da počiva našem "inkluzivnom", racionalnom i uvažavajućem pristupu. Mislim, zašto ih samo ne spalimo na lomači?
Daniel Kokotajlo, kome je ovo dugometražni debi, srećom po nas, ne prihvata se ovo teme samo u jednostrane propagandne svrhe, već gleda da njegov angažman ima i nekakav efikasan dramski predložak. I u tome solidno uspeva, fino produžavajući muke glavnih junaka koji tvrdoglavo ostaju verni svojim verskim (ne)ubeđenjima.
Glavna junakinja ovog filma je Ivanna, Jehovina svedokinja i majka dve odrasle devojke, Alex i Luise. Dok Alex iz petnih žila pokušava da živi u skladu sa Jehovinim učenjima, Luisa lagano gubi interesovanje. Dve stvari dodatno komplikuju rečeno: Alex je od rođenja anemična i doktorima još nije oprostila što su joj kao bebi spasli život transfuzijom krvi- nešto od čega najviše strepi usled svoje akutne bolesti. Druga stvar je da Luisa ostaje trudna. Sa ne-Jehovinim svedokom. Kao i da više nema živaca za svoju religioznu organizaciju. Zbog čega potom biva i izbačena iz nje.
U nastavku filma, Kokotajlo osvetljava razvoj tog događaja, ali držeći ga usko vezanim za religioznu komunu, skoro kao da tri žene, zapravo, i nemaju ništa drugo u svojim životima. Tragedije se dešavaju, ali na vrlo efektan način ostaju u senci patetike i film vrlo hrabro postaje diskusija sa tim koliko se može zamerati verujućima što veruju sve više tj što im je vera jedini, čak i kada je evidentno poguban- izbor. Kokotajlo razrešava svoj film na mikro nivou na kome ga je i pravio, bez velikih "scenskih" istina i prosvetljenja, ostavljajući sve aktere čvrsto na svojim stranama, ali za nijansu razdvojenije nego pre. Što deluje kao izvesnija istina, nego poenta istog.
SELEKTAH: 7plus/10
No comments:
Post a Comment