Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.
Metacritic: 65/100
The Guardian (Peter Bradshaw): ***/*****
(prilično sam siguran da je ovaj film imao nešto bolji prosek kada sam prvi put čuo za njega i uvrstio ga na listu za gledanje)
Hostiles je film koji je umesto (mlađanijeg) Clint Eastwooda dobio Christiana Balea, a umesto (ovog ili mlađanijeg) Clint Eastwooda-reditelja dobio Scotta Coopera. I taman toliko mu je nedostajalo da postane jedan od ovih, novijih "legendarnih" vesterna koji propituju istorijske i žanrovske stereotipe.
Iako mumla i glumi kocku leda koja tek u dva (nepotrebna, moram reći) navrata zapusti po neku suzu, Christian Bale nije ni prineti Clintu. I pre deluje kao neko ko ga je studirao, nego kao neko sposoban da uđe u njegove kaubojke.
S druge strane, Scott Cooper se, evo već četvrtim filmom, ubi da konstruiše nekakav ikonografski materijal, koji na istom mestu preklapa ultimativnu dušu Amerike sa njenim još ultimativnijim žanrovskim tretmanom.
Ali i po četvrti put ništa od toga (dakle, ni Crazy Heart, ni Out of the Furnace, ni Black Mass).
Hostiles ima neverovatan, ali fenomenalan predložak da bude i veliki film i veliki trenučić u američkoj istoriji. Naime, 1892. godine američka vlada počinje da donosi prve krupne korake unutar "odgovornosti, istine & pomirenja" između "nejtiv" Amerikanaca i "pridošlih, ali već krvavo odomaćenih" Amerikanaca. I jedan od poteza u tom smeru jeste da se stari i bolesni poglavica Čejena, "Žuti jastreb", zajedno sa svojom užom porodicom, nakon sedam godina provedenih u zatvoru, otprati u Montanu, na teritoriju svog plemena, gde će, u miru i uskor, pronaći svoja "večna lovišta". Zadatak da ga otprati dobija kapetan Jospeh Blocker, koji je u ratovanjima sa indijancima, pa i sa samim "jastrebom", okrvavio ruke do ramena. Kapetan, naravno, odbija zadatak, ali mora da ga obavi jer će u suprotnom biti ražalovan i ostaće bez penzije koja ga čeka.
Samo ovo je bilo dovoljno da se pred nas iznese jedna fina, teskobna i nerazrešiva studija o dubokoj zaraćenosti koja ne može da se izmiri, već su njeni najhumaniji dometi da prepozna i ispoštuje časnost počinjenog zla u drugome (diskutujte između sebe o rečenom). Jer i kapetan i jastreb su na zalascima svojih života i sada moraju da se suoče sa posledicama počinjenog. To nijednom ne pada lako, ponekad ne i iz istih razloga.
Međutim, Cooper koji se, evo već četvrti film, pravi da ga interesuju karakteri i njihovo zidanje, ne ume da razvije priču tako da se ona tiče samo ove dvojice, već na samom početku "intravenozno" ubacuje još jedan gorući lik i situaciju, a negde na pola i drugi, svaki sa svojom agendom, koja služi kao balvan koji treba da podseti naša dva glavna junaka, a i nas gledaoce, o čemu treba da razmišljaju i čime da se bave. Što se ne desi.
Da, Hostiles, ima još junaka i svi su oni sjebani, ali čak i sa 2 sata i 15 minuta trajanja on je pola od vremena potrebnog da mi osetimo tugu svih tih sjebanih sudbina, a ne da ona pred nas izleti kao solista nekog hora i za par minuta odradi svoju partiju. Što je ovde slučaj.
Hostiles ne ume da kreira situacije koje će aktivirati naše emocije, gomilati ih, preturati i kotrljati i na kraju filma survati u provaliju. Pametan gledalac vidi da je putanja jednog takvog cilja postavljena, ali da je Cooper njome prolazio previše brzo, da se zadržavao na pogrešnim mestima, da je umesto da pušta krv, držao govore. Zbog svega toga Hostiles deluje kao civilizovana lekcija sa nešto malo "re-kreacije" događaja, ali nesposoban da dočara smenu civilizacijskih tokova u koje se Amerika upustila na prelazu vekova. Barem u slučaju jedne svoje, "manjinske" grupe.
SELEKTAH: 5minus/10
Metacritic: 65/100
The Guardian (Peter Bradshaw): ***/*****
(prilično sam siguran da je ovaj film imao nešto bolji prosek kada sam prvi put čuo za njega i uvrstio ga na listu za gledanje)
Hostiles je film koji je umesto (mlađanijeg) Clint Eastwooda dobio Christiana Balea, a umesto (ovog ili mlađanijeg) Clint Eastwooda-reditelja dobio Scotta Coopera. I taman toliko mu je nedostajalo da postane jedan od ovih, novijih "legendarnih" vesterna koji propituju istorijske i žanrovske stereotipe.
Iako mumla i glumi kocku leda koja tek u dva (nepotrebna, moram reći) navrata zapusti po neku suzu, Christian Bale nije ni prineti Clintu. I pre deluje kao neko ko ga je studirao, nego kao neko sposoban da uđe u njegove kaubojke.
S druge strane, Scott Cooper se, evo već četvrtim filmom, ubi da konstruiše nekakav ikonografski materijal, koji na istom mestu preklapa ultimativnu dušu Amerike sa njenim još ultimativnijim žanrovskim tretmanom.
Ali i po četvrti put ništa od toga (dakle, ni Crazy Heart, ni Out of the Furnace, ni Black Mass).
Hostiles ima neverovatan, ali fenomenalan predložak da bude i veliki film i veliki trenučić u američkoj istoriji. Naime, 1892. godine američka vlada počinje da donosi prve krupne korake unutar "odgovornosti, istine & pomirenja" između "nejtiv" Amerikanaca i "pridošlih, ali već krvavo odomaćenih" Amerikanaca. I jedan od poteza u tom smeru jeste da se stari i bolesni poglavica Čejena, "Žuti jastreb", zajedno sa svojom užom porodicom, nakon sedam godina provedenih u zatvoru, otprati u Montanu, na teritoriju svog plemena, gde će, u miru i uskor, pronaći svoja "večna lovišta". Zadatak da ga otprati dobija kapetan Jospeh Blocker, koji je u ratovanjima sa indijancima, pa i sa samim "jastrebom", okrvavio ruke do ramena. Kapetan, naravno, odbija zadatak, ali mora da ga obavi jer će u suprotnom biti ražalovan i ostaće bez penzije koja ga čeka.
Samo ovo je bilo dovoljno da se pred nas iznese jedna fina, teskobna i nerazrešiva studija o dubokoj zaraćenosti koja ne može da se izmiri, već su njeni najhumaniji dometi da prepozna i ispoštuje časnost počinjenog zla u drugome (diskutujte između sebe o rečenom). Jer i kapetan i jastreb su na zalascima svojih života i sada moraju da se suoče sa posledicama počinjenog. To nijednom ne pada lako, ponekad ne i iz istih razloga.
Međutim, Cooper koji se, evo već četvrti film, pravi da ga interesuju karakteri i njihovo zidanje, ne ume da razvije priču tako da se ona tiče samo ove dvojice, već na samom početku "intravenozno" ubacuje još jedan gorući lik i situaciju, a negde na pola i drugi, svaki sa svojom agendom, koja služi kao balvan koji treba da podseti naša dva glavna junaka, a i nas gledaoce, o čemu treba da razmišljaju i čime da se bave. Što se ne desi.
Da, Hostiles, ima još junaka i svi su oni sjebani, ali čak i sa 2 sata i 15 minuta trajanja on je pola od vremena potrebnog da mi osetimo tugu svih tih sjebanih sudbina, a ne da ona pred nas izleti kao solista nekog hora i za par minuta odradi svoju partiju. Što je ovde slučaj.
Hostiles ne ume da kreira situacije koje će aktivirati naše emocije, gomilati ih, preturati i kotrljati i na kraju filma survati u provaliju. Pametan gledalac vidi da je putanja jednog takvog cilja postavljena, ali da je Cooper njome prolazio previše brzo, da se zadržavao na pogrešnim mestima, da je umesto da pušta krv, držao govore. Zbog svega toga Hostiles deluje kao civilizovana lekcija sa nešto malo "re-kreacije" događaja, ali nesposoban da dočara smenu civilizacijskih tokova u koje se Amerika upustila na prelazu vekova. Barem u slučaju jedne svoje, "manjinske" grupe.
SELEKTAH: 5minus/10
No comments:
Post a Comment