11 November 2018

HAGANENET aka THE KINDERGARTEN TEACHER (2014)

Vaspitačica koja je sve započela...


Metacritic: 68/100
The Guardian: ****/*****

Nadam se da shvatate koliko je nezahvalan zadatak bio ispred mene. Nakon što mi je predočeno da fenomenalni The Kindergarten Teacher nije originalno ostvarenje Sare Colangelo (zakačio sam tu recenziju odmah ispod), već rimejk izraelskog filma Nadava Lapida, trebalo je da taj film odgledam što "nepristrasnije" moguće i ponudim mu opciju da je bolji od već, kao što rekoh, "fenomenalnog".

Iako ću razočarati neke od vas, priznajem- nije bolji. I veoma sam srećan što sam gledao prvo američku verziju, pa izraelski original, jer da je bilo suprotno, sumnjam da bih želeo da odgledam rimejk, verujući da su tamo verovatno umili, umekšali i "viktimizovali" stvari do besmisla.

A teško će mi biti i da progovorim o originalnim dometima ovog filma, a da sve sve ne svede na poređenja.

Mislim da je Haganenet dublje uronjen  u "okolnosti Izraela", njegov duboki nacionalizam, pa i rasizam, ako hoćete, u jednu klimu koja je poput smoga prisutna u životima ljudi. Lapid (odabrane) Izraelce prikazuje i kao osobenije ljude i za seks daleko raspoloženije. Naša vaspitačica deluje kao zatvorenija osoba, ne vidimo je kao majku svoje dece (sem na jednom slavlju povodom dalje vojne promocije svoga sina), pa ne znam da li i to treba da se posebno iščitava (kao da nije naročita majka kod kuće...). Njen odnos sa mužem jeste rutinski, ali čini mi se da ima manje detalja i sočnosti.

Lapid poeziju malog polaznika vrtića i u vaspitačicinu zainteresovanost za istu uvodi odmah na početku i ne kristalizuje tu pojavu postepeno. Potreba da se ta i takva poezija spase instantno postaje vaspitačicina misija tj već dečakova dadilja zapisuje istu, tako da je vaspitačica nešto što se praktikuje pokušala samo da digne na viši nivo. U isto vreme, i njena mea culpa, tj preuzimanje dečakove poezije kao svoje, isprva nije ništa drugo do "zloupotreba" koju i dadilja praktikuje za svoje glumačke audicije.

U Haganenet čitav "problem poezije" ostaje nekako definisan specifičnim junacima i okolnostima. Iako vaspitačica u par navrata navija za dalji progres "mladog pesnika", mislim da, a naročito u odnosu na američku verziju, ne uspeva da prevali stvari na "univerzalni nivo". Američka vaspitačica je usamljena i smorena u tzv. epicentru kulture, Njujorku. Ona tamo oseća duhovnu nezdravost ovog sveta i svakodnevno je trpi kroz izbore i ponašanje svoje dece. Ona je na njujorškom betonu našla neobičan cvetić, koji je samonikao u procepu. Izraelska vaspitačica kao da zagovara razvoj jedne specifične "biljne kulture". Usamljenost američke vaspitačice ogromnija je nego izraelske. A i na nekom formalnom nivou dešavanja, kidnapovanje i krajolik u koji se beži, impresivniji su i nekako logičniji kao dalji razvoj radnje u američkoj verziji. U izraelskoj deluje kao da ona zapravo i nema gde da pobegne. Ta zemlja je "panic room" svoga naroda, ali i njegov zatvor. Zar ne?

Na kraju, iskreno, priznajem i da mi je poezija u američkoj verziji bila lepša, "verovatnija" (da ju je sročilo detence), pitkija. Možda je ovde kompromitovana prevodom na engleski, ali bila je i znatno duža i nisam osećao tako jasne razlike između nečega očigledno lepog i nečega očigledno mediokritetskog. Mislim da su i tu Ameri to bolje organizovali, a da ne govorim o trnu koji probode ekran kada dečak odgovori ko je Ana iz pesme...

Poslušajte me, prvo "amera", pa u "Izrael", ako se oduševite koliko i ja.

SELEKTAH: 7/10

No comments:

Post a Comment