Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.
Metacritic: 84/100
The Guardian (Peter Bradshaw): ****/*****
Svako ko me je upoznao ili, makar, prošao pored mene zna koliko ja polažem na modu.
Ime Alexandera McQueena sam zapamtio nakon kanske premijere Dancer In The Dark na kojoj je Bjork nosila njegovu haljinu u obliku labuda. Kako taj momenat u filmu niko ne pominje, možda to nije bila njegova kreacija, definitvno jeste bila Bjork, da li u Kanu i kojim povodom- guglujte.
Ime Alexandera McQueena sam poslednji put čuo kada sam pročitao da se ubio i to samo dan-dva nakon smrti svoje majke. Mislim da sam tada prvi put video i kako je čovek izgledao. Debeo, ćelav, "engleski beo". Sasvim suprotno od mojih očekivanja- mislio sam da izgleda kao muška Cher.
U kontekstu rečenog, McQueen je vrlo informativan film. On nas vrlo detaljno i kontekstualno upoznaje sa kompletnom McQueenovom karijerom, od trenutka kada mu je mama predložila da radi u poznatom krojačkom salonu sve do poslednje revije koja je bila još jedan u pozamašnom nizu radikalnih trijumfa.
Moj najveći šok i dalje dolazi od toga što "čoveka" ne mogu da povežem sa njegovim delom. McQueen izgleda kao "umereni" navijač nekog fudbalskog kluba, debeljuškast je, gej je, obučen u stvari koje ni ja ne bih obukao, a kreira kao da se u njemu otimaju za vlast duhovi Mary Shelley, Warhola, poglavica nekog amazonskog plemena i Egona Schielea. I film, nekako, uprkos ogormnom trudu ne uspeva da mi islika jasan put od tog debeljuce do njegovih kreacija.
Neke stvari u njegovom stilu su odmah "jasnije" kad vidite kreacije prvog kreatora kod koga je šegrtovao (onog "japanca" čijeg imena ne mogu da se setim), čime nikako ne osporavam McQueenovom autentični talenat, samo ga "pojašnjavam" samom sebi.
Film obilato insistira na McQueenovoj predanosti radu, stvaranju, ali i na krhkom biću, koje, izgleda, nije izdržalo preran odlazak bliskih prijatelja i mentora (Isabelle Blow), kao i majke, koja je bila sav vetar u jedrima. Jedino što to biće ostaje neotkriveno za nas. Svi arhivski snimci njegovih intervjua nekako su vezani za njegov posao, a svi prijatelji koji govore o njemu ne dele previše o njemu lično ili se kriju iza floskula koje smo i sami zaticali u štampi.
McQueen ostaje iza maske. Ali maska je čudesna. Iako ostvarenje Iana Bonhotea i Petera Ettedguija ne čini mnogo da ovaj posthumni McQueenov šou na bilo koji način vizuelno izdigne iz rutine časnog i poštenog istraživačkog rada.
SELEKTAH: 7minus/10
Metacritic: 84/100
The Guardian (Peter Bradshaw): ****/*****
Svako ko me je upoznao ili, makar, prošao pored mene zna koliko ja polažem na modu.
Ime Alexandera McQueena sam zapamtio nakon kanske premijere Dancer In The Dark na kojoj je Bjork nosila njegovu haljinu u obliku labuda. Kako taj momenat u filmu niko ne pominje, možda to nije bila njegova kreacija, definitvno jeste bila Bjork, da li u Kanu i kojim povodom- guglujte.
Ime Alexandera McQueena sam poslednji put čuo kada sam pročitao da se ubio i to samo dan-dva nakon smrti svoje majke. Mislim da sam tada prvi put video i kako je čovek izgledao. Debeo, ćelav, "engleski beo". Sasvim suprotno od mojih očekivanja- mislio sam da izgleda kao muška Cher.
U kontekstu rečenog, McQueen je vrlo informativan film. On nas vrlo detaljno i kontekstualno upoznaje sa kompletnom McQueenovom karijerom, od trenutka kada mu je mama predložila da radi u poznatom krojačkom salonu sve do poslednje revije koja je bila još jedan u pozamašnom nizu radikalnih trijumfa.
Moj najveći šok i dalje dolazi od toga što "čoveka" ne mogu da povežem sa njegovim delom. McQueen izgleda kao "umereni" navijač nekog fudbalskog kluba, debeljuškast je, gej je, obučen u stvari koje ni ja ne bih obukao, a kreira kao da se u njemu otimaju za vlast duhovi Mary Shelley, Warhola, poglavica nekog amazonskog plemena i Egona Schielea. I film, nekako, uprkos ogormnom trudu ne uspeva da mi islika jasan put od tog debeljuce do njegovih kreacija.
Neke stvari u njegovom stilu su odmah "jasnije" kad vidite kreacije prvog kreatora kod koga je šegrtovao (onog "japanca" čijeg imena ne mogu da se setim), čime nikako ne osporavam McQueenovom autentični talenat, samo ga "pojašnjavam" samom sebi.
Film obilato insistira na McQueenovoj predanosti radu, stvaranju, ali i na krhkom biću, koje, izgleda, nije izdržalo preran odlazak bliskih prijatelja i mentora (Isabelle Blow), kao i majke, koja je bila sav vetar u jedrima. Jedino što to biće ostaje neotkriveno za nas. Svi arhivski snimci njegovih intervjua nekako su vezani za njegov posao, a svi prijatelji koji govore o njemu ne dele previše o njemu lično ili se kriju iza floskula koje smo i sami zaticali u štampi.
McQueen ostaje iza maske. Ali maska je čudesna. Iako ostvarenje Iana Bonhotea i Petera Ettedguija ne čini mnogo da ovaj posthumni McQueenov šou na bilo koji način vizuelno izdigne iz rutine časnog i poštenog istraživačkog rada.
SELEKTAH: 7minus/10
No comments:
Post a Comment