They'll Love Me When I'm Dead je savršen dokumentarac. Besprekoran parnjak nedavno rekonstruisanom Wellesovom filmu The Other Side Of The Wind i, ako mene pitate, film koji svakako treba pre da pogledate ako nećete oba.
Morgan Neville je, iako meni relativno nepoznato, veliko ime u svetu dokumentarnog filma. Samo prošle godine je pored ovoga imao daleko pominjaniji (a kako nisam gledao, ne znam ni da li je i bolji) film o legendarnom američkom voditelju emisija za decu, Fredu Rogersu, Won't You Be My Neighbor? Što They'll Love Me... u tom kontekstu čini još fascinantnijim filmom, jer mu je posvećeno duplo manje pažnje nego što je trebalo.
Iako je vaskrsenje filma The Other Side of the Wind direktan povod za nastanak ovog dokumentarca, on je, baš kako i treba, film o mnogo više stvari. Najviše od svega o samom Orsonu, o Holivudu, o životu, o smrti i o tome kako, uprkos vašem najvećem trudu, stvari imaju tendenciju da izmiču, izmiču i sasvim izmaknu kontroli. Naročito vašoj.
U više navrata učesnici i posmatrači The Other Side of the Wind će reći da je ključ za njegov nezavršetak tj završetak Wellesova posvećenost montaži i uloga iste u njegovom tesanju. Imajući to na umu, ili ne, Neville posebnu pažnju u svom filmu posvećuje efektnim montažnim rezovima koji kombinuju dokumentarne snimke, Wellesove glume i režije, sa aktuelnim snimcima aktera i ostvaruje žive i vrlo duhovite komentare i poente. Sa lakoćom koja čini da imate utisak da sam Orson diskutuje sa samim sobom (a s kim bi?!), pred vašim "mjutiranim" prisustvom.
They'll Love Me When I'm Dead objašnjava The Other Side Of the Wind, zalazi iza njega i otkriva naličje koje je sumnjivo i skoro sasvim autobiografsko, uprkos relativnom opiranju aktera, pa i samog Wellesa. The Other Side... nije trebalo da bude njegov testamentarni film, ali je tako ispalo, što gorčinu njegovog obračuna sa Holivudom, koji se isključivo i samo pominje kao najveći izdajnik, čini posebno tragičnom, a velikog, ogromnog i samoživog Wellesa pretvara u dementnog medu.
Orson Welles svakako nije bio lik koga bi trebalo žaliti, baš kao ni "građanin Kejn", ali u njegovom životnom putu ima toliko lomova koji njegovu borbu izdižu na nekakav nadljudski nivo, sa kojim možemo da saosećamo, kao obični smrtnici. Deluje kao da nije imao drugog izbora sem da u tako velikoj meri i tako samouvereno veruje u sebe. Držeći ljude, čak i one koje najviše voli, na neoprostivoj i nepremostivoj distanci. Priča o njegovom poslednjem filmu u velikoj meri je priča o najvećem delu njegove karijere- onom u kome je on bio velik samo u svojim očima, ali poprilično neinteresantan Holivudu, u koji je pokušavao da se vrati (jer ima smisla biti najveći samo u najvećoj areni na svetu).
Pored svega toga, They'll Love Me... je apsolutno neizbežan dokumentarac ako "učite" o filmu, jer vivisecira razne aspekte nastanka filma i pokazuje nam "autora u dejstvu" (i to kakvog autora!), pa tako neki (od brojnih) hermetični momenti The Other Side... bivaju objašnjeni i razumljiviji. Što ga ne čini boljim filmom, ali je dragoceno videti spontane ili promišljene načine na koje reditelj kreira nešto, naročito ako za njega "rade" drugi proslavljeni reditelji na pozicijama glumaca. Ovaj film otkriva i drugu meta-stranu The Other Side..., onu u kojoj je sam taj film, baš kao onaj koji John Houston snima u njemu, postao nerealizovani mamac za producente i Holivud, pa u neku ruku funkcioniše i kao stvarni dokumentarac Wellesove poslednje havarije.
Dugo nisam gledao film o holivudskom autoru (ili bilo kom drugom filmskom autoru) koji sa ovoliko lakoće i jednim, naočigled, "nebitnim" povodom, uspeva da da tako kompletnu i poetičnu sliku i o tom povodu, i o njenom autoru, ali i da čitavu stvar podigne na univerzalni nivo na kome je više nego jasno da ko ne kani pobijediti u životu nema šta da traži, a čak i ako je naoružan tom namerom treba da zna da ga nakon svega očekuje obala prekrivena čemerom i jadom.
SELEKTAH: 10/10
No comments:
Post a Comment