Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.
Metacritic: 79/100
The Guardian (Peter Bradshaw): ****/*****
Nekad mi je žao što nemam više znanja, strpljenja i vremena da o nekim filmovima ispišem kako neki čitaoci ovog bloga zaslužuju. Zato ću, da umanjim grižu savesti, još jednom da vas uputim na recenzije na drugim sajtovima kao referentnije za kontekst koji neki filmovi traže da bi se razumeli.
Što važi naročito za ovaj. OK?
Sramota me je da priznam, ali još uvek nisam odgledao sve filmove Orsona Wellesa.
Na početku filma informisani smo o njegovom nastanku. Snimanje je započeto 1970, a nakon mnogo problema nezavršeno 1976. Post-produkcija filma prolongirala se sve do Orsonove smrti 1985, nakon koje je ostalo preko 100 sati snimljenog materijala (dakle, ne 10, nego 100!!!), sve sa beleškama, uputstvima, planovima, idejama... kojih su se filantropski prihvatili Netflix, originalni učesnik i ko-producent Peter Bogdanovich i Orsonova ćerka, Beatrice. Film je konačno i premijerno prikazan na ovogodišnjem Venecijanskom festivalu.
Lik i delo Orsona Wellesa su... too much.
Najviše što mogu je da se poput "običnog, relativno informisanog gledaoca" pozabavim odgledanim. I da, tu i tamo, porazmislim naglas.
The Other Side of the Wind nije lak za gledanje. Kadrovi se bukvalno roje u montažnom toku, junaci neprekidno pričaju i neprekidno se smenjuju u tome i ako dvaput trepnete već nećete moći da pratite kijamet dijaloga i likova.
A trebaće vam vremena i da shvatite o čemu se radi. Tj da jedan slavni reditelj u nekom poznijem delu svoje karijere (koga igra niko drugi do John Houston), u saradnji sa svojim, sada daleko uspešnijim pulenom (koga igra niko drugi do Peter Bogdanovich), pokušava da završi film koji je napustio glavni glumac. Sve ovo odvija se u susret i tokom žurke povodom rediteljevog rođendana, koja se dešava u njegovoj vili. I gde će, na obližnjem otvorenom bioskopu, gostima biti prikazan do sada snimljeni materijal tj skoro gotovi film (u nadi da će neki okupljeni finansijeri dati pare za završetak filma). Na žurku su, izgleda, pozvani i svih hipsteri Eleja, da svojim kamerama zabeleže i izintervjuišu šta stignu u cilju pravljenja nekakvog mega-dokumentarca (koji je zapravo ovaj film).
I to sve deluje kao interesantna premisa, naročito u kontekstu polu-biografskog pristupa gde "večito problematični" Orson sigurno ima svašta da kaže na temu "problema sa snimanjem filma". Gde je, na ironičan način, i sudbina ovog filma poprimila sudbinu filma kojim se bave u njemu.
Orson se tek vratio iz Evrope. Tamo se verovatno nagledao Godarda i drugih novo-talasovaca. Odlepio je na stvari kojima je, manje-više, i sam kumovao "s ove strane Atlantika", poput kvazi-dokumentarističkog stila, meta-filmskih momenata, narušavanja realnosti priče, brzim montažnim rezovima, polemičnom tonu, ispovedno-didaktičkim traktatima...
I sve to on je primenio u svom filmu, pokušavajući da dočara haos i cirkus koji prati "redovnu" holivudsku mašineriju u njenoj "legitimnoj" nameri da svakog umetnika što više osujeti u njegovom umetničkom procesu.
Bez obzira na to da li je umetnik OK ili samoživi drkadžija koji maltretira svoje (muške) glumce, jebe im supruge i devojke, "objektivizujući" do bola glumice i njihovo telo, pod okriljem nekakvog umetničarenja...
Sve "Godarovsko" deluje vrlo zamorno. Turbulencija je tolika da bi se i "običnija" drama teško pratila, a ne u dramu uvijena esejistička polemika sa "Holivudom" i "filozofijom pravljenja filma". Ne generiše se tu previše "mesa" za toliko seckanja. Sve deluje kao dekor koji vam samo smeta da uživate u žurci. Pri tome, mom potencijalnom razumevanju filma smeta i što nedovoljno poznajem biografije Houstona i Bogdanovicha, tj baš njihov odabir za dodeljene im uloge i to što njihove privatne karijere donose ispričanoj priči. Od svega, ja i dalje ostajem zadivljen da je Houston pristao da učestvuje u "ovako nečemu", jer bih očekivao da će on prvi da se popiša na ovakav pristup filmu. A još manje da će da pravi film kakav nam Welles prikazuje kao njegov.
Dakle, ono što vidimo od narečenog filma koji kontroverni reditelj pokušava da završi, u najboljem slučaju, danas izgleda kao s razlogom odbačena reklama za Lee Cooper koja traži "kool" u nekakvoj jeftino umetničarećoj meditaciji u svetu vesterna i tamošnjih Indijanaca. Iz vizure onog vremena, izgleda kao loš američki transfer Antonionijevskih meta-meditacija na temu erotičnosti i oniričnosti života. Snimljen estetikom TV reklame.
The Other Side Of Wind deluje kao neko krležijansko bavljenje rečenim- tanko i neoriginalno u svom doticanju ljudskog, a udavljeno u pseudo-pametovanju i snobovštini autora, koji ne uspeva da nas ubedi u to da su junaci koje svi napadaju vredni spasavanja. Naročito kao umetnici. Film, što svojim naslovim poručuje, bi trebalo da demistifikuje unutrašnju, manje lepu stranu procesa nastanka filma, ali to čini na način koji, evo, pedeset godina kasnije deluje klišeizirano, izveštačeno, nezabavno i možda tek nekom boljem poznavaocu istorije filma interesantno zbog britkih "dobacivanja" dobu i akterima. U šta nisam sasvim uveren, ali voleo bih da budem prosvetljen.
SELEKTAH: 4/10
Metacritic: 79/100
The Guardian (Peter Bradshaw): ****/*****
Nekad mi je žao što nemam više znanja, strpljenja i vremena da o nekim filmovima ispišem kako neki čitaoci ovog bloga zaslužuju. Zato ću, da umanjim grižu savesti, još jednom da vas uputim na recenzije na drugim sajtovima kao referentnije za kontekst koji neki filmovi traže da bi se razumeli.
Što važi naročito za ovaj. OK?
Sramota me je da priznam, ali još uvek nisam odgledao sve filmove Orsona Wellesa.
Na početku filma informisani smo o njegovom nastanku. Snimanje je započeto 1970, a nakon mnogo problema nezavršeno 1976. Post-produkcija filma prolongirala se sve do Orsonove smrti 1985, nakon koje je ostalo preko 100 sati snimljenog materijala (dakle, ne 10, nego 100!!!), sve sa beleškama, uputstvima, planovima, idejama... kojih su se filantropski prihvatili Netflix, originalni učesnik i ko-producent Peter Bogdanovich i Orsonova ćerka, Beatrice. Film je konačno i premijerno prikazan na ovogodišnjem Venecijanskom festivalu.
Lik i delo Orsona Wellesa su... too much.
Najviše što mogu je da se poput "običnog, relativno informisanog gledaoca" pozabavim odgledanim. I da, tu i tamo, porazmislim naglas.
The Other Side of the Wind nije lak za gledanje. Kadrovi se bukvalno roje u montažnom toku, junaci neprekidno pričaju i neprekidno se smenjuju u tome i ako dvaput trepnete već nećete moći da pratite kijamet dijaloga i likova.
A trebaće vam vremena i da shvatite o čemu se radi. Tj da jedan slavni reditelj u nekom poznijem delu svoje karijere (koga igra niko drugi do John Houston), u saradnji sa svojim, sada daleko uspešnijim pulenom (koga igra niko drugi do Peter Bogdanovich), pokušava da završi film koji je napustio glavni glumac. Sve ovo odvija se u susret i tokom žurke povodom rediteljevog rođendana, koja se dešava u njegovoj vili. I gde će, na obližnjem otvorenom bioskopu, gostima biti prikazan do sada snimljeni materijal tj skoro gotovi film (u nadi da će neki okupljeni finansijeri dati pare za završetak filma). Na žurku su, izgleda, pozvani i svih hipsteri Eleja, da svojim kamerama zabeleže i izintervjuišu šta stignu u cilju pravljenja nekakvog mega-dokumentarca (koji je zapravo ovaj film).
I to sve deluje kao interesantna premisa, naročito u kontekstu polu-biografskog pristupa gde "večito problematični" Orson sigurno ima svašta da kaže na temu "problema sa snimanjem filma". Gde je, na ironičan način, i sudbina ovog filma poprimila sudbinu filma kojim se bave u njemu.
Orson se tek vratio iz Evrope. Tamo se verovatno nagledao Godarda i drugih novo-talasovaca. Odlepio je na stvari kojima je, manje-više, i sam kumovao "s ove strane Atlantika", poput kvazi-dokumentarističkog stila, meta-filmskih momenata, narušavanja realnosti priče, brzim montažnim rezovima, polemičnom tonu, ispovedno-didaktičkim traktatima...
I sve to on je primenio u svom filmu, pokušavajući da dočara haos i cirkus koji prati "redovnu" holivudsku mašineriju u njenoj "legitimnoj" nameri da svakog umetnika što više osujeti u njegovom umetničkom procesu.
Bez obzira na to da li je umetnik OK ili samoživi drkadžija koji maltretira svoje (muške) glumce, jebe im supruge i devojke, "objektivizujući" do bola glumice i njihovo telo, pod okriljem nekakvog umetničarenja...
Sve "Godarovsko" deluje vrlo zamorno. Turbulencija je tolika da bi se i "običnija" drama teško pratila, a ne u dramu uvijena esejistička polemika sa "Holivudom" i "filozofijom pravljenja filma". Ne generiše se tu previše "mesa" za toliko seckanja. Sve deluje kao dekor koji vam samo smeta da uživate u žurci. Pri tome, mom potencijalnom razumevanju filma smeta i što nedovoljno poznajem biografije Houstona i Bogdanovicha, tj baš njihov odabir za dodeljene im uloge i to što njihove privatne karijere donose ispričanoj priči. Od svega, ja i dalje ostajem zadivljen da je Houston pristao da učestvuje u "ovako nečemu", jer bih očekivao da će on prvi da se popiša na ovakav pristup filmu. A još manje da će da pravi film kakav nam Welles prikazuje kao njegov.
Dakle, ono što vidimo od narečenog filma koji kontroverni reditelj pokušava da završi, u najboljem slučaju, danas izgleda kao s razlogom odbačena reklama za Lee Cooper koja traži "kool" u nekakvoj jeftino umetničarećoj meditaciji u svetu vesterna i tamošnjih Indijanaca. Iz vizure onog vremena, izgleda kao loš američki transfer Antonionijevskih meta-meditacija na temu erotičnosti i oniričnosti života. Snimljen estetikom TV reklame.
The Other Side Of Wind deluje kao neko krležijansko bavljenje rečenim- tanko i neoriginalno u svom doticanju ljudskog, a udavljeno u pseudo-pametovanju i snobovštini autora, koji ne uspeva da nas ubedi u to da su junaci koje svi napadaju vredni spasavanja. Naročito kao umetnici. Film, što svojim naslovim poručuje, bi trebalo da demistifikuje unutrašnju, manje lepu stranu procesa nastanka filma, ali to čini na način koji, evo, pedeset godina kasnije deluje klišeizirano, izveštačeno, nezabavno i možda tek nekom boljem poznavaocu istorije filma interesantno zbog britkih "dobacivanja" dobu i akterima. U šta nisam sasvim uveren, ali voleo bih da budem prosvetljen.
SELEKTAH: 4/10
zajedno sa ovim filmom netflix je objavio i dokumentarac o tome kako je nastajao the other side of the wind. mozda ti nakon gledanja istog malo bude jasnija cela situacija. https://www.imdb.com/title/tt6893836/?ref_=nv_sr_1
ReplyDeletejesi gledao novog soderbergha i njegov pogled na #metoo? https://www.imdb.com/title/tt7153766/?ref_=nm_flmg_dr_3
au ovo "krlezijansko"...ajmo sad reakcije na reakcije...
ReplyDeleteK'o sto neko vec rece, ima i dokumentarac koji prati nastajanje, nestajanje i (ne)dovrsavanje ovog dela ("They'll Love Me When I'm Dead"). Svakako pogledaj, daje odgovore na mnoga od tvojih pitanja.
ReplyDeleteto me tek čeka.
Deleteu međuvremenu sam pogledao nešto priručniji - a final cut for orson- 40 years in the making. netflixov 40minutni o nastanku tog filma. pogledajte.