U BIOSKOPIMA: MI (US)

Možda nisam u pravu. Ali...
Mislim da je ovo aktuelno interesovanje publike za horor filmove posledica činjenice da dobar horor mora da ponudi dobru priču, a onda i pozamašno dobru interpretaciju iste. Ali, priča je bitna, veoma bitna, skoro kao i kad smo sedeli okupljeni oko vatre u strahu da će nas neki preživeli TiReks pojesti ako zaspimo.
Horori u bioskopu su ovih dana ono što publika obilato traži i guta na televiziji u teve serijama- prilika da se uživa u originalnoj priči, koja može, a ne mora, da reflektuje stanje (neposrednog) sveta oko nas, poligon na kome, s obzirom na startnu radikalnost/provokativnost žanra možemo slobodnije da se pozabavimo škakljivim temama, pa čak i našalimo na račun istih.
Kritičari, a i poneka publika, često navodi sedamdesete kao poslednju dekadu u kojoj je bioskopski film bio relevantan, vredan gledanja, kulturno značajan i baziran na autentičnim pričama.
Podsetimo se samo nekih horora tog perioda: The Exorcist, The Texas Chainsaw Massacre, Carrie, Don't Look Now, Halloween, The Omen, Jaws, Suspiria, The Brood, The Hills Have Eyes, Rabid, Salem's Lot, Dawn Of The Dead, Shivers, It's Alive, Invasion Of The Body Snatchers, The Crazies, Eraserhead, Piranha, I Spit On Your Grave, Deathdream... Da, i ja se pitam- ima li dobrog horora koji nije snimljen sedamdesetih?

Da, znam i šta ćete sada da kažete- da studiji trenutno štancuju rimejke poznatih horora sa boljim kastom i nešto arthausičnijim rediteljima ne bi li nam bajati fastfud prodali kao hipsterski šik... Da, možda. Ali, mislim da je to sve samo komercijalno pogodovalo stvaranju klime unutar koje su studiji superraspoloženi da produkuju jeftine horore bez obzira čime se i kako ovi bave, dok god je odnos vraćanja para, barem, 1:2, i na najbedniju investiciju. A It je zaradio preko 700 miliona dolara širom sveta!

I tako stižemo da Jordana Peelea, nekadašnjeg člana komičarskog duha Key And Peele koji je zahvaljujući datoj slobodi, pogodnoj "pro-crnoj" klimi i evidentnom talentu pre dve godine dogurao i do Oskara za scenario, i nekih 255m$ zarade sa filmom koji je koštao 4.5m$ da se snimi! Pa, ko ne bi želeo da radi sa takvim čovekom.

Us (da, kao USA) ima čak četiri puta veći budžet. I već je zaradio skoro 180m$. Što je sve nebitno.
Us je kao horor možda čak i bolji film od Get Out, iako kao "film" stoji malo lošije.

Slede spojleri i agresivni apeli da ovaj film pogledate što pre, po mogućstvu u bioskopu.

Na početku ću se osvrnuti na njegovu jedinu manu. A to je "bedak naših angažovanih vremena" koji od svih nas, naročito umetnika, a još više od onih Afro-Američkog porekla traži da budu angažovani. Tom aspektu Peele je žrtvovao najslabiji deo svog filma, onaj koji mu daje društveno-politički kontekst, koji ga potencijalno čini zanimljivi(ji)m u snobovskim krugovima, koji ga čini monetom u "Black Lives Matter" pokretu, koji ga vozdiže iz jeftinog blata "običnog horor filma".
I taj momenat filma Peele je skoro tragično stukao u jednom objašnjavajućem monologu koji razgolićuje dešavanja njegovog filma na neubedljiv i glup način koji priziva hiljade nepotrebnih pitanja "a kako je onda a zašto je onda a što je onda..." Ako se upustite u dekodiranje Us iz tog aspekta završićete besni na sebe što ste mu posvetili 2 sata svog života (jer baš toliko traje). I nije toliko vredno.
Da, Us može da se tumači kao klasna, pre nego rasna, revolucija ugnjetanih, kao buđenje pravog američkog duha, ili, pak, ove "Trumpove" ekipe, koja se nakon decenija zanemarivanja diže na svoj sirovi i "američki" način. Može da bude buđenje prošlosti, koja je u Americi puna surovo zlostavljanih i željnih osvete. Može da bude i sprdnja s majkdžeksonovskom idejom simplifikacije načina i mogućnosti da se sve može spasti, "ako se svi udružimo". Ili baš može...
Izaberite, nećete pogrešiti.
A može da bude i "reversed" Alisa u zelji čuda, s tim što čuda koriste tunele koje Peele pominje na početku filma (kao "stvarni američki andergraund") da stignu u ovaj naš svet, "s ove strane ogledala", i zapitaju se- wtf?!
Ali, sve je to manje bitno.

Od činjenice da se Peele nameće kao majstor modernog horora, neko ko uspeva da prevaziđe "savremeni duh i odnos prema hororu". Pod tim, mislim da nađe načina da se podvuče pod kožu modernom gledaocu, prezasićenom sadržajima, informacijama, osećanjima i nađe načina da ga uplaši, konfrontira ne toliko sa smrću, koliko sa "neprijatnim" načinom na koji će ona doći- iznenada, neplanirano, ali samonajavljujući se tokom stizanja! James Wan je neki dignitet hororu uspeo da vrati, ali bojim se da je to postignuto arthausičnijom rekonstrukcijom "starog horora" ili "starog horor ugođaja". Filmovi poput The Conjuring su omaži, koliko i žanr. Saw je, s druge strane, bio i ostao daleko bliže ovome što radi Peele, ali i dalje ne toliko blizu/ak našim životima.

Prve dve trećine Us su masterklas i masterpis i skičao sam kao prase od uzbuđenja i oduševljenja u bioskopu.

Peele samouvereno produbljuje ključne žanrovske trenutke i još samouverenije nastavlja dalje plašeći nas sve vreme. Sećate se kako u horor filmovima imamo siluetu (potencijalnog) ubice van kuće, koja potom nestane, kad junak ponovo pogleda. Kod Peela ona ostaje da stoji, stoji i kad joj se junak obrati, stoji i kad junak kao nasrne na nju, zatim se pokrene, uđe u kuću, i započne konverzaciju- i sve vreme nas podjednako plaši!!! Peele započinje svoju delatnost žanrom, ali potom žanr unapređuje računajući sa našim strahom i novim aspektom/ima naše uplašenosti. Njegova igra sa slešerom, sa jurnjavom za žrtvom još je zabavnija, smešnija, ali ježeća. Utisak koji Peele kreira je- da, tako se umire. Ali umire. Baj, baj, nema više ajfona, interneta, mrak zauvek.

Peele je majstor koji ume da kreira zlokobnu atmosferu i na plaži, usred dana, po cvrčećem suncu (kadar u kome iz ptičije perspektive posmatramo porodicu kako ide po plaži, i njihove senke naspram njih po pesku, uz zlokobni saundtrak Michaela Abelsa je jebena antologija!), koji razume naš postinronični odnos prema horor žanru, ali računajući sa njim uspe da nas učini zainteresovanim i ranjivim. A ni duhovitosti ne manjka, čisto da se nijednog trenutka ne osećate intelektualno zapostavljenim- insertacije čisto bele kulture (Beach Boys i Good Vibrations) i čisto crne (NWA i Fuck The Police) realizovane su kao besprekorna satira sa efektnom filmskom funkcijom.

Us je slično Get Out jedan predugački pokušaj da se pobegne iz postavljene "klopke", s tim što je sada u istu uhvaćena cela, crna (boja nebitna), porodica. Međutim, sada je aspekt na artikulaciji bekstva, odnosno nemogućnosti istog, skoro kao što telo ne može da pobegne od senke, sem kada zađe u potpuni mrak. I taj osećaj bespomoćnosti, nezaštićenosti, mogućnosti da se tako nešto desi je ono što vas prožima i stvara nelagodu. Nešto "meta" učinjeno je dovoljno verovatnim na terenu jednog, u suštini, običnog slešera. Kao smrt sama. U našim životima. Bez pardona.

SELEKTAH: 9plus/10