Kad kažemo da film izgleda kao igrica obično mislimo da su aktivnosti junaka simplifikovane do nivoa humanoidnog robota, a da su oni sami tanki poput papira i gluplji od pomenutih robota. Da pred nama promiču akcione sekvence kojima ne razumemo svrhu, a uprkos svom naboju one nas ostavljaju adrenalinski nešiknutim i u sve zevajućijoj pozi.
The Night Comes For Us nije takav film. Ni slučajno. Iako bi neko nepažljiv mogao da ga oblepi tom etiketom. Baš kao što ni Raid Redemption i, u znatno manjoj meri, Raid 2, to nisu bili. A The Night Comes For Us na njih liči i sa njima deli dvojicu glavnih glumaca (indonežanskog Brus Lija, Ikoa Uwaisa, i Joea Taslima).
Postoji kontekst, koji se tiče mističnog reda "Six Seas", koje su azijske "trijade" angažovale da regulišu miran protok narkotika, oružja i ljudi, kao i mir među upletenim stranama. Tih šestoro ljudi su kao nad-badigardovi, odrešenih ruku i neograničenog smrada pakla, perpetomobilno angažovani na širenju smrti nad onima koji su se ogrešili o trijade. Arian i Ito su dvojica od njih. A onda je Itou sve to dosadilo i taj trenutak je dočaran u neo-džonvuovskom žrtvovanju za spas devojčice koja je jedini preživeli svedok, očigledno preteranog, zločina nad celim, grešnim selom. Arian je nakon toga angažovan da odbegnutog Itoa privede licu pravde tj što skorijoj smrti. A tu je i mistična policajka/agentica koja bi sve njih da vidi, također što pre, mrtve.
Međutim, to je sve nebitno. To je samo kontekst koji opravdava kretanje radnje tj smenu sve brutalnijih i krvavijih akcionih sekvenci.
U kojima, ako ste za tako nešto spremni, ostajete bez daha pred kreativnošću koreografa, sirovom estetikom, crnim humorom, skoro briljantnoj interakciji pobrojanih stvari i činjenicom da iako se sve vreme ponavlja jedno te isto, svaki put izgleda drugačije i za nijansu interesantnije.
I sve to povremeno kombinovano sa sentimentalnošću koju zatičemo u "turskim serijama", gde su bazične ljudske emocije trivijalizovane do nivoa neonskih reklama. Ovde se, u kombinaciji sa istim takvim nasiljem, svakako lakše gutaju.
Srbija još sto godina neće biti u stanju da snimi ovako nešto. Indonezija jeste.
SELEKTAH: 8/10
No comments:
Post a Comment