MUSEO

Možda ja kod ovog prošlogodišnjeg osvajača "Srebrnog mede" u Berlinu, kao i kritičari koji su mu poverili ovo priznanje, cenim njegove mane, njegovu očiglednu neizbrušenost.

Ne znam da li je namera meksičkog reditelja Alonza Ruizpalaciosa bila da jednu "festivalsku" priču izmiksuje sa nostalgičnim retro osvrtom na krimi filmove sedamdesetih, ali tako deluje. Kao namera. Neostvarena do kraja.

Na početku filma reditelj lukavo i pametno kaže da je njegova priča "replika originala", što dobija na dubini i smislu, ali i humoru, malo kasnije, kada shvatimo da se njegov film bavi jednom stvarnom, amaterskom pljačkom muzejskih eksponata iz perioda i kulture Maja, koja se zaista odigrala u Meksiku osamdesetineke.

Museo priča priču kao da je tek juče otkrio i uronio u rasni postmodernizam. Meta-momenti naracije, žanrovska proigravanja, Ruizpalaciosa puca iz svih oružja kao mladi, ali duhovitiji Soderbergh, nekako iskreno uveren da životna pitanja nemaju jedan ("festivalski") legitimni način kojim treba da se pozabavimo njima da bi dosegli neophodni nivo ozbiljnosti, već naprotiv- kakofonija je prijatelj istine do koje, kako nam sam na kraju poručuje, verovatno nikada nećemo ni stići.

Ruizpalaciosa povlači paralelu između društvene i privatne istorije, između odnosa nacije prema svojoj ili tuđoj prošlosti (u zavisnosti da li je muzejska istorija usvojena ili oteta) i odnosa koji vladaju između očeva i sinova. Glavni junak, Juan (standardno pouzdan Gael Garcia Bernal), nije siguran u svoj moralni profil, niti zna uzroke takvog sebe. Za njega je pljačka jedan nepromišljeni, polu-hedonistički gest, koji istoriju koja ionako ne pripada više "originalnim vlasnicima" samo premešta u ruke podjednako zaljubljenih kolekcionara. Na tom putu prati ga njegov prijatelj Benjamin, koji Juanu ostaje veran, iako oseća da bi trebalo da bude uz oca koji umire. Očevi su ti (kao preci ili istorija) koji odobravaju i verifikuju nas same i sadašnjost. Njihov blagoslov je neophodan.

Ruizpalaciosa neprekidno šeta svoj film od fenomenalne špice koja u rasnom duhu sedamdesetih najavljuje krimi akciju do kamernijih, dokumentarističkih porodičnih scena koje su karakteristične za novije filmove iz Latinske Amerike i obojene žamorom dijaloga i mizanscena. Njegov film neprekidno oscilira između samo-mitologizacije i vrlo iskrenog, festivalskog krvarenja. Junak je simpatičan i atipičan za žanr, dok smotano pokušava da se nosi sa ulogom koja je veća od njega, ali otužan i čak odbojan kada se sroza na pravu meru jednog blesana koji ne zna kako da odraste i misli da će ga pravljenje većih gluposti brže učiniti odraslim.

Krećući se između ta dva sveta film uspeva da bude poprilično zabavan, slatkomelanholičan u duhu novog meksičkog filma, otvara pitanje šta je istorija-ako ne interpretacija, i kako onda neko u svemu tome polaže pravo na "vlasništvo". Sve je daleko fluidnije i nepouzdanije. Čime nekako uspeva da bude opravdana žanrovska hrapavost ovog filma.

SELEKTAH: 7/10