Suede su (meni) mnogo bolji bend od Coldplay. Ali volim (i) Coldplay. I mislim da dokumentarac A Head Full Of Dreams daleko bolje i vernije portretiše bend i njihovu karijeru, nego što je to uradio Insatiable Ones, za Suede, iste (prošle) godine.
Okosnicu ovog filma čini njihova turneja povodom (u tom trenutku) poslednjeg albuma A Head Full Of Dreams, tj njeni brazilski nastupi. Između izvedbi pesama na tom, evidetnom, spektaklu, proteže se priča o Coldplay, od najranijih dana, kada su se zvali Pectoralz, pa Starfish, sve do aktuelnog trenutka. I u njihovoj priči nema ničeg posebnog, sem stvari na kojima možemo da im zavidimo i stvari na kojima možemo da im zavidimo i zato što smo jadni da ih mrzimo. Coldplay su drugari. Njihov menadžer je "peti Bitls" i drugar. Oni su izbacili bubnjara iz benda, jer nije bio dobar, ali ih je grizla savest, pa su ga vratili, jer su želeli da caruje drugarstvo. Iz priloženog se da videti da je samo frontmen Chris Martin priželjkivao globalni uspeh i bio siguran da će ga ostvariti, ali nema ničeg "madonastog" u tom njegovom ostvarenju, ničega "po svaku cenu". Sem napora da se naprave bolje pesme koje će to ostvariti.
A Head Full Of Dreams je lepo izdizajniran film (za razliku od Insatiable Ones), koji inspiraciju crpi iz kaleidoskopskog koncepta tog, poslednjeg albuma, pa stvar, iako promiče hronološki, zapravo kontinuirano menja utisak pod svežim sudovima učesnika. Sve je veoma pitko, veoma iskreno i skoro banalno u elaboraciji one stare "da ako vredno radiš i veruješ u sebe..." Usput, Coldplay dosta uverljivo uspevaju da se predstave i kao šaljivdžije, što na svoj, što na tuđi račun, a čak i Alan McGeejeva primedba da su Coldplay bend za "bed-wetterse" nalazi mesto u filmu.
Prošlo je 22 godine od kako su Coldplay počeli, realna odskočna daska bio je "sešn" angažman kod Steve Lamacqa, nakon čega su izdavači krenuli da se otimaju o njih. I to nije malo vremena da se ostvari titula jednog od "najvećih bendova na svetu". Ovako na gomili, to je impresivna količina sjajnih pesama, koja sugeriše raspoloženost benda da eksperimentiše, nešto što bi se njima pre odreklo nego nekim ("intelektualno imućnijim") bendovima poput Radiohead, s kojima se skoro uvek pežorativno porede. Ali Coldplay jesu eksperimentisali, jedino što je u njihovom srcu potreba za jakom i snažnom melodijom uvek pobeđivala.
A možda EMI, vlada Velike Britanije, i drugi belosvetski zaverenici žele da mi verujemo da je sve ovako lepo i čedno u vezi sa našim Coldplay. Mesta za sve vrste snova u ovoj glavi definitivno ima.
I, da, reditelj filma je Mat Whitecross, autor fenomenalnog Oasis: Supersonic dokumentarca, koji je (prijatelj) s Coldplay od bukvalno najranijih dana i kome duguju većinu ovde snimljenog materijala. Samo kažem...
SELEKTAH: 8plus/10
No comments:
Post a Comment