Apokalipsa sada, a ni onda, ovo nije
Sam Mendes je snimio film o "Velikom ratu", kako su ga zvali dok još nisu znali da će biti jedan još veći. I jedan Hladni. I nekoliko povremenih. I par večitih. I par koji će trajati samo par dana. Većina realizovana uz posrednu ili neposrednu "Imperijinu" asistenciju. Samo kažem.
Sam Mendes snima film o "Velikom ratu" koji (treba da) izgleda kao da je snimljen u jednom kadru. To je Mendesov "veliki" doprinos diskusiji i dočaravanjima "Velikog rata". Radnja filma prati dva vojnika, "ratna druga", koja dobijaju zadatak da u što kraćem roku (od par sati) prenesu poruku "Devonskoj brigadi" (or something) da se ne upuštaju u ranojutarnji napad na nemačke ciljeve, jer se radi o klopci, u kojoj bi potencijalno moglo da strada čak 1600 mladih Britanaca, među kojima je i brat jednog od njih. Ovo poslednje emocionalno boji film i daje unutrašnji podstrek njihovoj misiji. Snimajući sve "u jednom kadru" Mendes pokušava da nas što više približi minute-by-minute doživljaju rata, da nas "doda" ovoj dvojici i pusti nas da zajedno sa njima delimo misiju od koje smo, zahvaljujući neprekinutosti tog jednog kadra, "neodvojivi".
Krenimo redom: estetika, drama, pa ideologija.
Ako mene pitate, najbolji Mendesov film bio je i ostao American Beauty, i on je kao reditelj ostao uspešniji kao reditelj glumaca, nego kao neko ko vizuelno impresionira. Naravno, ništa od toga ne mora da ga spreči da pokuša(va) da se okuša i na drugim terenima, ali 1917 izgleda kao magistarski uradak nekoga ko je dao sve od sebe da briljira na način koji mu nije blizak, a onda je, iz nama neznanih razloga, sebi uskratio da se, skoro uopšte, bavi onim što stvarno ume- dramskim junacima i dramom.
Ja nisam naročito nagledan "amaterski pisač o filmovima", ali čak i ja bih mogao da vam ponudim tri filma u kojima vizuelne akrobacije sa "snimanjem u jednom kadru" (ili simuliranjem istog, svejedno) izgledaju mnogo, mnogo impresivnije nego ovde. Naravno, kao i mnogo puta do sada, na planu formalnih ambicija "Rusi" su zakon, i sebi možete da priuštite gledanje legendarnog Ždralovi lete, Mihaila Kalatozova i čuvene odjavne sekvence, a ako ste više hipsteroliki nalik meni, prionite na, mislim, poslednje ostvarenje Alekseja Germana Teško je biti bog, ili makar njegovih prvih sat vremena, da vidite šta znači kada ste mnoooogo talentovani i imate još veće ambicije- apsolutno sam siguran da nešto slično nikada niste videli. Niti ćete. Naročito ne u filmu Sama Mendesa. Za vas anti-Ruse, ostavljam Brian De Palmin Snake Eyes, u kome vidite kako je "neprekinuti kadar" orkestriran u službi filma, a ne sam sebi cilj, što se prečesto čini u Mendesovom filmu.
Iako u 1917 ima masovki i drugih stvari koje komplikuju realizaciju koncepta tj čine ga impresivnijim, manje više sve je to dekor sa leve ili desne strane i, opet ako mene pitate, Mendes stvarno briljira samo u jednoj sekvenci- a to je ujedno za mene bio i kraj ovog filma, kada dva vojnika dolaze na farmu i posmatraju duel aviona na nebu, sa svim što se posle desi. Mendes nas je tu iznenadio rafalnom paljbom neočekivanih obrta, ozbiljno je čelendžovao svoj koncept u domenu kompozicije i egzekucije i, kao da se istrošio, nakon toga prepustio je svoj film da letargično bledi u banalnim opštim mestima "ratnog filma".
U par navrata, Mendes će biti i crnohumoran, ali ta vrsta odbrambene poetičnosti u dočaravanju gadosti rata jeste nešto što je postalo skoro podrazumevajući element u kreiranju "ratnog filma". Tako da scenografske detalje na tom planu ne mogu posebno da cenim, sem da ih konstatujem.
Kada je u pitanju dramski plan filma, njega praktično i nema. Imamo dva vojnika, koja su zarad glomaznosti koncepta umanjena "da ne smetaju", a unutar Mendesove očigledne namere da se bavi ratom, a ne ratnicima, iako se bavi ratnicima, oni su "poanonimljeni" da bi funkcionisali kao simboli bilo kog od polaznika "Velikog rata". Naša dva junaka se upuštaju u plemeniti zadatak, kako ovaj koji stiže od komande, tako i ovaj koji stiže od Mendesa, i časno mu služe do kraja. Vreme je relativno kratko za krupne lomove, ali Mendes junacima ni ne pruža naročite prilike. Imamo spasavanje, koje je dosta rutinski odrađeno i u kontekstu je moglo da impresionira tom rutinom da jedan od vojnika nije krenuo da leleče i krivi ovog drugog što ga je poveo, pa umalo da pogine. Nakon toga imamo smrt, koja je u ratnom filmu kao "dobardan" i ovde, iako priređena u svoj svojoj nežnosti gubljenja života, ipak, deluje kao emocionalni kliše.
O tome kad naš junoša stigne do kamiona, pa se kamion zaglavi u blatu, pa ga Englezi zajednički odglave na o-ruk, kad začuju njegov jauk, ću kasnije. Sad bih da pomenem da u drugom delu filma, kojim Mendes jurca kao i njegov junak po srušenom francuskom gradiću, ima još jedna uvredljiva scena sa Francuskinjom koja sa pronađenom bebom živi u podrumu ruševine i vojnik sa njom provede par trenutaka, koji zapravo ničemu ne služe, sem da funkcionalno objasne kako je on znao kuda da ide dalje da bi obavio zadatak. Traljavo i šuplje koliko i obračun sa parom Švaba par minuta kasnije.
Samo finale filma, od balade Wayfaring Stranger koju "vojnik poje pre napada" do Forrest Gump trke da se zaustavi napad kroz rovove svojih saboraca... tu je formalni koncept filma već skoro nepotreban i od strane gledaoca verovatno i zaboravljen. Film iz svoje poetske orkestracije realizma aktivno prelazi u najsuvoparniji mogući žanr sve sa ponižavajuće glupim ubeđivanjem pukovnika Mekenzija da pročita poruku, obustavi napad i spase živote. A ne znam ni čemu je služilo oivičavanje filma dvama, evidentnim, glumačkim veličinama (na početku imamo Colina Firtha, a na kraju Benedicta Cumberbatcha), kada je čitav film bežao od te vrste "filmskosti". Deluje kao jeftin danak Holivudu, što verovatno i jeste.
Na kraju, osvrnuo bih se i na ideološki aspekt ovog filma, onaj koji mi je, zapravo, do kraja zgadio gledanje ovog pamfletnog filma. Film je posvećen Mendesovom dedi, koji je ratovao u "Velikom ratu" i možda ga i ima u čudesnom dokumentarcu Petera Jacksona, They Shall Not Grow Old. Pre dve godine smo imali Dunkirk, Christophera Nolana. I gledajući ovaj film u kome su svi Englezi (čak i kad su crni ili iz Indije) unisono hrabri (ili bar bez većih mana), i kada dva velika britanska autora, odlučuju da se pozabave (retkim?) slavnim momentima iz abnormalno amoralne istorije svoje zemlje, ne mogu, a da ne pomislim da je sve zapravo deo jednog nacionalnog zadatka "Imperije" sa ciljem da Britancima da moralni i nacionalni bust u trenucima kada se njihova zemlja objektivno raspada i možda po prvi put u istoriji nije moguće sakriti niti da je predvodi klovn, niti da je njen, nekada respektabilni dvorski, potom državni život, danas pre primer političkog rugla i cirkusa. U toj i takvoj realnosti, Nolan i Mendes, kao defacto trenutno najveći reditelji svoje zemlje, režiraju filmove u kojima je nacion u glavnoj ulozi, zajedništvo i sabornost jedini smisao i cilj, u kojima su obični ljudi bez običnih ili ikakvih drugih mana, udruženi u jednom, jedinom smislenom interesu- budućnosti "Imprerije".
Iako Mendes svoj film sa naciona u nepodnošljivo patetičnoj sceni skreće na lični plan mladog vojnika, ono sa čime nas pre toga ostavlja su primeri i primeri žrtvovanja, gde to, lično, što ih čeka po povratku, zapravo samo biva njihovo parčence "Imperije". U propagandnom smislu, i Mendes i Nolan su brutalni promoteri nacionalnog duha i u njihovim ostvarenjima čak nema ni posebnog pacifizma koji je tradicionalno opravdanje ratnih filmova i svega što se u njima zbiva. Naprotiv, i ovde, kao i u Dunkirku, mi smo svedoci nečega što se moralo uraditi za bolje sutra i tom cilju je sve podređeno. I mi, kao gledaoci, u Mendesovom slučaju najdirektnije smo pozvani da u ostvarenju tog cilja participiramo, samo da bi nam na kraju, na najodvratniji mogući način, u lice bilo zavaljeno i na koji se način "sve to" i nas samih tiče. Odvratno.
SELEKTAH: 4sadebelimdebelimminusom/10 (i 1/10 u mom srcu)
Sam Mendes je snimio film o "Velikom ratu", kako su ga zvali dok još nisu znali da će biti jedan još veći. I jedan Hladni. I nekoliko povremenih. I par večitih. I par koji će trajati samo par dana. Većina realizovana uz posrednu ili neposrednu "Imperijinu" asistenciju. Samo kažem.
Sam Mendes snima film o "Velikom ratu" koji (treba da) izgleda kao da je snimljen u jednom kadru. To je Mendesov "veliki" doprinos diskusiji i dočaravanjima "Velikog rata". Radnja filma prati dva vojnika, "ratna druga", koja dobijaju zadatak da u što kraćem roku (od par sati) prenesu poruku "Devonskoj brigadi" (or something) da se ne upuštaju u ranojutarnji napad na nemačke ciljeve, jer se radi o klopci, u kojoj bi potencijalno moglo da strada čak 1600 mladih Britanaca, među kojima je i brat jednog od njih. Ovo poslednje emocionalno boji film i daje unutrašnji podstrek njihovoj misiji. Snimajući sve "u jednom kadru" Mendes pokušava da nas što više približi minute-by-minute doživljaju rata, da nas "doda" ovoj dvojici i pusti nas da zajedno sa njima delimo misiju od koje smo, zahvaljujući neprekinutosti tog jednog kadra, "neodvojivi".
Krenimo redom: estetika, drama, pa ideologija.
Ako mene pitate, najbolji Mendesov film bio je i ostao American Beauty, i on je kao reditelj ostao uspešniji kao reditelj glumaca, nego kao neko ko vizuelno impresionira. Naravno, ništa od toga ne mora da ga spreči da pokuša(va) da se okuša i na drugim terenima, ali 1917 izgleda kao magistarski uradak nekoga ko je dao sve od sebe da briljira na način koji mu nije blizak, a onda je, iz nama neznanih razloga, sebi uskratio da se, skoro uopšte, bavi onim što stvarno ume- dramskim junacima i dramom.
Ja nisam naročito nagledan "amaterski pisač o filmovima", ali čak i ja bih mogao da vam ponudim tri filma u kojima vizuelne akrobacije sa "snimanjem u jednom kadru" (ili simuliranjem istog, svejedno) izgledaju mnogo, mnogo impresivnije nego ovde. Naravno, kao i mnogo puta do sada, na planu formalnih ambicija "Rusi" su zakon, i sebi možete da priuštite gledanje legendarnog Ždralovi lete, Mihaila Kalatozova i čuvene odjavne sekvence, a ako ste više hipsteroliki nalik meni, prionite na, mislim, poslednje ostvarenje Alekseja Germana Teško je biti bog, ili makar njegovih prvih sat vremena, da vidite šta znači kada ste mnoooogo talentovani i imate još veće ambicije- apsolutno sam siguran da nešto slično nikada niste videli. Niti ćete. Naročito ne u filmu Sama Mendesa. Za vas anti-Ruse, ostavljam Brian De Palmin Snake Eyes, u kome vidite kako je "neprekinuti kadar" orkestriran u službi filma, a ne sam sebi cilj, što se prečesto čini u Mendesovom filmu.
Iako u 1917 ima masovki i drugih stvari koje komplikuju realizaciju koncepta tj čine ga impresivnijim, manje više sve je to dekor sa leve ili desne strane i, opet ako mene pitate, Mendes stvarno briljira samo u jednoj sekvenci- a to je ujedno za mene bio i kraj ovog filma, kada dva vojnika dolaze na farmu i posmatraju duel aviona na nebu, sa svim što se posle desi. Mendes nas je tu iznenadio rafalnom paljbom neočekivanih obrta, ozbiljno je čelendžovao svoj koncept u domenu kompozicije i egzekucije i, kao da se istrošio, nakon toga prepustio je svoj film da letargično bledi u banalnim opštim mestima "ratnog filma".
U par navrata, Mendes će biti i crnohumoran, ali ta vrsta odbrambene poetičnosti u dočaravanju gadosti rata jeste nešto što je postalo skoro podrazumevajući element u kreiranju "ratnog filma". Tako da scenografske detalje na tom planu ne mogu posebno da cenim, sem da ih konstatujem.
Kada je u pitanju dramski plan filma, njega praktično i nema. Imamo dva vojnika, koja su zarad glomaznosti koncepta umanjena "da ne smetaju", a unutar Mendesove očigledne namere da se bavi ratom, a ne ratnicima, iako se bavi ratnicima, oni su "poanonimljeni" da bi funkcionisali kao simboli bilo kog od polaznika "Velikog rata". Naša dva junaka se upuštaju u plemeniti zadatak, kako ovaj koji stiže od komande, tako i ovaj koji stiže od Mendesa, i časno mu služe do kraja. Vreme je relativno kratko za krupne lomove, ali Mendes junacima ni ne pruža naročite prilike. Imamo spasavanje, koje je dosta rutinski odrađeno i u kontekstu je moglo da impresionira tom rutinom da jedan od vojnika nije krenuo da leleče i krivi ovog drugog što ga je poveo, pa umalo da pogine. Nakon toga imamo smrt, koja je u ratnom filmu kao "dobardan" i ovde, iako priređena u svoj svojoj nežnosti gubljenja života, ipak, deluje kao emocionalni kliše.
O tome kad naš junoša stigne do kamiona, pa se kamion zaglavi u blatu, pa ga Englezi zajednički odglave na o-ruk, kad začuju njegov jauk, ću kasnije. Sad bih da pomenem da u drugom delu filma, kojim Mendes jurca kao i njegov junak po srušenom francuskom gradiću, ima još jedna uvredljiva scena sa Francuskinjom koja sa pronađenom bebom živi u podrumu ruševine i vojnik sa njom provede par trenutaka, koji zapravo ničemu ne služe, sem da funkcionalno objasne kako je on znao kuda da ide dalje da bi obavio zadatak. Traljavo i šuplje koliko i obračun sa parom Švaba par minuta kasnije.
Samo finale filma, od balade Wayfaring Stranger koju "vojnik poje pre napada" do Forrest Gump trke da se zaustavi napad kroz rovove svojih saboraca... tu je formalni koncept filma već skoro nepotreban i od strane gledaoca verovatno i zaboravljen. Film iz svoje poetske orkestracije realizma aktivno prelazi u najsuvoparniji mogući žanr sve sa ponižavajuće glupim ubeđivanjem pukovnika Mekenzija da pročita poruku, obustavi napad i spase živote. A ne znam ni čemu je služilo oivičavanje filma dvama, evidentnim, glumačkim veličinama (na početku imamo Colina Firtha, a na kraju Benedicta Cumberbatcha), kada je čitav film bežao od te vrste "filmskosti". Deluje kao jeftin danak Holivudu, što verovatno i jeste.
Na kraju, osvrnuo bih se i na ideološki aspekt ovog filma, onaj koji mi je, zapravo, do kraja zgadio gledanje ovog pamfletnog filma. Film je posvećen Mendesovom dedi, koji je ratovao u "Velikom ratu" i možda ga i ima u čudesnom dokumentarcu Petera Jacksona, They Shall Not Grow Old. Pre dve godine smo imali Dunkirk, Christophera Nolana. I gledajući ovaj film u kome su svi Englezi (čak i kad su crni ili iz Indije) unisono hrabri (ili bar bez većih mana), i kada dva velika britanska autora, odlučuju da se pozabave (retkim?) slavnim momentima iz abnormalno amoralne istorije svoje zemlje, ne mogu, a da ne pomislim da je sve zapravo deo jednog nacionalnog zadatka "Imperije" sa ciljem da Britancima da moralni i nacionalni bust u trenucima kada se njihova zemlja objektivno raspada i možda po prvi put u istoriji nije moguće sakriti niti da je predvodi klovn, niti da je njen, nekada respektabilni dvorski, potom državni život, danas pre primer političkog rugla i cirkusa. U toj i takvoj realnosti, Nolan i Mendes, kao defacto trenutno najveći reditelji svoje zemlje, režiraju filmove u kojima je nacion u glavnoj ulozi, zajedništvo i sabornost jedini smisao i cilj, u kojima su obični ljudi bez običnih ili ikakvih drugih mana, udruženi u jednom, jedinom smislenom interesu- budućnosti "Imprerije".
Iako Mendes svoj film sa naciona u nepodnošljivo patetičnoj sceni skreće na lični plan mladog vojnika, ono sa čime nas pre toga ostavlja su primeri i primeri žrtvovanja, gde to, lično, što ih čeka po povratku, zapravo samo biva njihovo parčence "Imperije". U propagandnom smislu, i Mendes i Nolan su brutalni promoteri nacionalnog duha i u njihovim ostvarenjima čak nema ni posebnog pacifizma koji je tradicionalno opravdanje ratnih filmova i svega što se u njima zbiva. Naprotiv, i ovde, kao i u Dunkirku, mi smo svedoci nečega što se moralo uraditi za bolje sutra i tom cilju je sve podređeno. I mi, kao gledaoci, u Mendesovom slučaju najdirektnije smo pozvani da u ostvarenju tog cilja participiramo, samo da bi nam na kraju, na najodvratniji mogući način, u lice bilo zavaljeno i na koji se način "sve to" i nas samih tiče. Odvratno.
SELEKTAH: 4sadebelimdebelimminusom/10 (i 1/10 u mom srcu)
No comments:
Post a Comment