Drop Of Comfort Sessions na različite načine govori o razlikama hrvatske i srpske (pop) scene koje su sve u korist naših suseda.
Prvo, oni imaju pop scenu. Sada već ozbiljnu, sa impresivnom količinom autora koja rabi retro sint pop obrasce na milozvučne načine, poput palme, Fantoma, Ide Prester ili Svemirka. Ili Anje Štark, koje, iako su (duo) iz Beograda, uvek pakujem s Hrvatima. (Naše (jedine?) pop nade, Nimani Teenage Riot, ostale su neočeivane tihe tokom ove pandemije)
Drugo, oni prate svetsku scenu i gde ne znaju šta sami da urade, oni (oduvek?) imitiraju šta svet radi. Drugim rečima, kada "čitav svet" muzicira polu-akustično po svim mogućim YT/Zoom/Skype "emitovalištima" i Hrvati to prepoznaju kao priliku da se uključe na bendvegon i poguraju svoju scenu i zemlju par milimetara bliže osećaju "da su deo sveta", što potom, de facto, i bivaju. Pričam o tome da je Luka Vidović, jedna polovina pocket palma, sa svojim prijateljem i kreativnim partnerom, fotografom Benjaminom Strikeom (Strajkom?) koronaško blejanje na gajbi pretvorio u seriju muzičkih video-postova u kojima je obradio par svetskih, regionalnih i sopstvenih hitova.
Što nas dovodi do treće stavke njihove prednosti nad Srbima i ostatkom regiona, a to je smisao da se potom sve te objave "industrijski" zaokruže i (makar digitalno) objave kroz konceptualno izdanje koje nosi samoobjašnjavajuće ime Drop Of Comfort Sessions. Na ovaj način, hrvatski autori traže od svoje zemlje i svoje scene da i dalje postoji muzička industrija kao neophodni preduslov egzistencije i funkcionisanja svega ostalog. Nešto za čim naš čergaški i kakoćemolakoćemosamićemo mentalitet ne oseća potrebu, sem što mu se jako dopada kada ista postoji.
Kada je u pitanju samo izdanje, razumem da je nestašna korona razdvojila Luku i Anju koji inače čine pocket palma, ali nije lepo što je Luka sam sebi pripisao ime, a samim tim i kredibilitet benda za sve ove uratke.
Kako nisam gledao YT snimke, niti ću, ne mogu da sudim o tome da li je video doživljaj neophodniji i presudniji za percepciju ovih pesama. Tu zabavu prepuštam mlađim generacijama zbog kojih je sve ovo tako i uglazbljeno.
S obzirom na skromne okolnosti produkcije, Drop Of Comfort najviše impresionira time što nije nepodnošljivo akustično mučenje svojih i tuđih pesama, koje su nam priredili brojni svetski muzičari (i koliko je meni poznato, nijedan srpski, i nije da se žalim zbog ovog poslednjeg!), već čitav album nekako uspeva da bude akustični-sintpop, vrlo nedosadan, intiman i u kontekstu vanredne situacije na momente vrlo efektan.
Luka ima moćan vokal, skoro kao Brendan Perry plastičnog popa, koji (ispravite me ako grešim) blagim riverbom na vokalu čini čuda, kreirajući neku vrlo prijatnu astralnost izvedbe, kojoj skoro instrumenti da i ne trebaju. Pored toga, ako je suditi po aranžmanu i udvajanju vokala u uvodnoj samoobradi Sjećanja, bilo je ovde i malo postprodukcije, što samo govori da gde ima pameti ima i ambicija, pa i rezultata.
Sam izbor materijala je vrlo raznovrstan, od pomenutih samoobrada, preko lokalnih i regionalnih omaža Fantomima (2AM) i Bitipatibi (Pesma Beogradu (kafane)), do nepotrebnog uznemiravanja svetskih klasika Dido (Thank You), Madonne (Frozen) i Pink Floyd (Wish You Were Here). Ne znam da li je za imidž benda (pp furaju neki indi fazon, sa aspiracijama ka pametnom popu) bolje da kažu da je ovaj odabir "random" ili da je, pak, refleksija slušalačkih navika članova benda. Ako neki od svetskih autora možda i nisu sporni, možda izabrani hitovi, samo zato što su hitovi, jesu.
Kako god, prepolovljena pocket palma ovde uspeva da kreira nekakav čizi-gotski vajb koji uramljuje sve izvedbe i da ih sve izniveliše spram svojih potreba i kreativnih standarda. Slušajući Drop Of Comfort Sessions niste razbacani po žanrovima i stilovima, kao što je često slučaj sa "covers" izdanjima, ali niste ni svedeni na istu akustičnu davež repetativnost koja svaku pesmu kasapi na isti način. Mislim da bi najviše od svega trebalo da aplaudiramo Luki i ekipi na producentsko-aranžerskom talentu da sitnim intervencijama oplemene svoje svedene izvedbe i pokažu da jedan sint pop bend od koga se retko kada očekuje da "uživo" može išta bolje od onoga što radi u studiju, zapravo otkriva da se radi o vrlo, vrlo talentovanim izvođačima koji su ovim izdanjem podigli očekivanja spram toga šta (tek) mogu uživo sa kompletnim bendom.
Jedva čekam da ih vidim u Beogradu. Welcome.
SELEKTAH: 7plusplus/10
Razmenili smo mejl, dva tokom dugog putovanja digipaka do mene, a uoči samizdata, i ja sam blago agitovao za dolazak ("Hvala i na Drop of Comfort sesijama, nadam se da će se nastaviti, pa i posle povratka tzv. komfora Nadam se i skoroj svirci u Srbiji"); možda kad bi peticija imala više potpisnika nego duo/trio članova....
ReplyDelete