Ne znam zašto do sada nisam gledao nijedan film Elie Suleimana kad me svi zanimaju
Nisam očekivao ono što sam dobio. Srećom!
Film počinje u Nazaretu, Suleimanovom rodnom gradu, nekim hrišćanskim, čini mi se Uskršnjim, ritualom koji se na vrlo neobičan način otme kontroli.
Tu je već jasno da It Must Be Heaven neće biti još jedna festivalska diskusija na temu viševekovnog nesporazuma 2+1 religije.
Prvo, trebaće vam vremena da shvatite samog Suleimana, koji u filmu igra glavnu (i zapravo jedinu) ulogu. On izgleda kao kada bi pomešali Pajkića i Isidoru u jednu osobu, a da pri tome ne zamišljate ni Lava, ni Vilu kao konačan ishod. On izgleda kao "očuvana verzija" legende beogradskog andergraund asfalta, Petra ilića Ćirila, sa istim naivno radoznalim i debelo podjebavačkim pogledom. Kada u nastavku dodatno shvatite njegov nemi, mimički pristup posmatranju apsurdnih trenutaka života, biće vam jasno da je Suleiman više od svega zapravo "palestinski Jacques Tati", kao i ovaj obilatog spiritualnog duga herojima neme komedije poput Lloyda i Keatona, najviše. On neprekidno uživa i čudi se svetu oko sebe.
Film je kolaž situacija, različitog nivoa apsurdnosti, koji se od Nazareta, preko Pariza proteže do Njujorka, tokom koga okvir priče čini smrt (jednog roditelja? Suleiman ništa ne eksplicira), nakon koje autor kreće da juri pare za svoj novi film, koji njegov prijatelj Garcia Bernal nekom prilikom pogrešno prekrsti u "Heaven Can Wait" što je duhovita replika na postojeći naslov i podjednako dobar naslov ovog filma.
Suleiman je odličan posmatrač, odličan "hvatač" trenutaka koji "govore" o životu, modernom životu, nazaretskom, pariskom i njujorškom životu, o njegovim toplinama i anksioznostima, on je odličan u dočaravanju sopstvenih interakcija sa istim. A pri svemu tome, mislim da u celom filmu kaže samo jednu reč, "Nazaret", kao odgovor na pitanje "iz koje je države".
It Must Be Heaven je film koji se podjednako divi svim našim razlikama, koliko i sličnostima, i koji i jedne i druge koristi kao argument za neophodnost naše ko-egzistencije u cilju "heavenizacije" iste.
Pogledajte, prijaće vam. Naročito sada kada su, slično opservirajući, filmovi Woody Allena postali skoro ilegalna, crnoberzanska roba.
SELEKTAH: 7plusplus/10
Nisam očekivao ono što sam dobio. Srećom!
Film počinje u Nazaretu, Suleimanovom rodnom gradu, nekim hrišćanskim, čini mi se Uskršnjim, ritualom koji se na vrlo neobičan način otme kontroli.
Tu je već jasno da It Must Be Heaven neće biti još jedna festivalska diskusija na temu viševekovnog nesporazuma 2+1 religije.
Prvo, trebaće vam vremena da shvatite samog Suleimana, koji u filmu igra glavnu (i zapravo jedinu) ulogu. On izgleda kao kada bi pomešali Pajkića i Isidoru u jednu osobu, a da pri tome ne zamišljate ni Lava, ni Vilu kao konačan ishod. On izgleda kao "očuvana verzija" legende beogradskog andergraund asfalta, Petra ilića Ćirila, sa istim naivno radoznalim i debelo podjebavačkim pogledom. Kada u nastavku dodatno shvatite njegov nemi, mimički pristup posmatranju apsurdnih trenutaka života, biće vam jasno da je Suleiman više od svega zapravo "palestinski Jacques Tati", kao i ovaj obilatog spiritualnog duga herojima neme komedije poput Lloyda i Keatona, najviše. On neprekidno uživa i čudi se svetu oko sebe.
Film je kolaž situacija, različitog nivoa apsurdnosti, koji se od Nazareta, preko Pariza proteže do Njujorka, tokom koga okvir priče čini smrt (jednog roditelja? Suleiman ništa ne eksplicira), nakon koje autor kreće da juri pare za svoj novi film, koji njegov prijatelj Garcia Bernal nekom prilikom pogrešno prekrsti u "Heaven Can Wait" što je duhovita replika na postojeći naslov i podjednako dobar naslov ovog filma.
Suleiman je odličan posmatrač, odličan "hvatač" trenutaka koji "govore" o životu, modernom životu, nazaretskom, pariskom i njujorškom životu, o njegovim toplinama i anksioznostima, on je odličan u dočaravanju sopstvenih interakcija sa istim. A pri svemu tome, mislim da u celom filmu kaže samo jednu reč, "Nazaret", kao odgovor na pitanje "iz koje je države".
It Must Be Heaven je film koji se podjednako divi svim našim razlikama, koliko i sličnostima, i koji i jedne i druge koristi kao argument za neophodnost naše ko-egzistencije u cilju "heavenizacije" iste.
Pogledajte, prijaće vam. Naročito sada kada su, slično opservirajući, filmovi Woody Allena postali skoro ilegalna, crnoberzanska roba.
SELEKTAH: 7plusplus/10
jbt, stvarno cirilov brat :D
ReplyDelete