FRIDUME, NE BUDI PIČKA: ŽEN - Blender (Moonlee)

Ne znam kako sam uspeo da izignorišem deset godina dugu karijeru zagrebačkog ženskog kvarteta Žen i da o njihova tri regularna albuma ne napišem niti jednu jedinu reč/cenziju. Ali šta je tu je tu je njihovo četvrto, upriličeno kao "jubilarno", remiks, izdanje na kome razni hrvatski DJ-evi i DJ-ice, producenti i producentice, muzičari i muzičarke, veterani i veteranke, mnogi sa trenutnim inostranim adresama, i po koji Francuz, prave nove verzije Žen pesama. Njih devet ukupno.

Izdavanje remiks-albuma na ovom podneblju nije praksa. Trudim se da se setim da li je nečeg sličnog bilo skoro, ili ikada, i ne mogu da se setim. Što ide u prilog tome (da iako je ovo slovenački izdavač) hrvatski muzičari uporno pokušavaju da kreiraju (makar) privid muzičke industrije, scene, a onda i potrebe za nečim ovakvim. U svetu je bilo ovakvih izdanja (ali za njihovo pobrajanje i iscrpniju analizu ovaj blog bi morao da bude neka renomirana muzička štampa, a ja ozbiljno plaćen za taj tip zajebancije), Block Party i Bjork mi padaju na pamet ovog trenutka, i Fever Ray (od ove godine), ali mislim da je čitav koncept iznikao iz praktične prepakivosti CD-a kao medija tj da je postao besmislen u klimi u kojoj i format "albuma" teško diše, a konzumacija na kašičicu ili plejlistu-po-raspoloženju biva dominantan oblik slušateljskih aktivnosti (mladih).

U tom smislu Žen na (prigodno i duhovito nazvanom) Blenderu dejstvuju i retro i progresivno.

Uprkos činjenici da pesme potiču sa tri različita albuma (ovu informaciju kopi-pejstujem zdravozagotovo iz promo materijala) i sa devet različitih strana, Blender uspeva da se nametne kao zaokruženo autorsko ostvarenje koje vas neće previše iritirati svojim žanrovskim bahaćenjima i audio eksperimentisanjima, niti razbucati po raspoloženjima koje niti jedan organizam ne može da poseduje ili reflektuje. Elektro-modifikacije su modus operandi, a manje ili više blažena forma popa, u suštini, je ono što na kraju dobijate.

Pocket Palma od A gdje su staze pravi Pocket Palmu. I to im se ne može zameriti. Ovaj bend je u punoj ekspanziji svog entuzijazma.
SUN U (Lollobrigida, ShoXX) od Žal kreira malo staromodan 90s Bjork etno-ugođaj.
Kimiko rekreiraju trenutno popularanu nostalgiju za primitivnim rejv zvukom ranih 90-tih u Nije se desilo, efektno kamuflirajući možda skromne producentske alatke. Ili talenat.
Damjan Morello (aka Damjan Blažun kad nije u Berlinu) kombinuje sint ambijent sa brejkbitom, ali ne zna šta će s vokalima u Kraj početak, pa na kraju i on ide u malo pre pomenuti rejv nostalži.
Andrea Giordani, čiji je uradak i inicirao ovaj album, u Iskrenost je posebna isprva reciklira Kraftwerk ili Vangelisa (teško je reći) dok tema ne eksplodira u omaž I Feel Love. Žen dobro prolaze u tom miksu i ovo je možda i kreativni zenit izdanja.
Iv/An ("svestrani veteran zagrebačke scene") Soničnu taktiku uvija u retro-industrial vajb koji, s obzirom na tretman vokala, na kraju zvuči kao isti takav remiks novosadskih Boya.
Možda manje militantan, ali u sličnom zvučnom reonu je i Le Chocolat Noir ("ikona kupske scene Jasmin Mahnić") koji Lov na crne tipke tretira kao produkciju finskih K-X-P. Vrlo, vrlo dobro na duge staze.
Sisački muzičar (ali ne mogu da odolim da ne napišem i- glazbenik) Zarkoff od Ja ću biti bor pravi eksplozivni, oldskulovski šugejz. I zvuči najsvežije od svih. Jer ga zabole za svežinu. On je najuspešnije udomio pesmu (udomio- pun intended).
Na kraju, remiksovanja se latio i Francuz Paul Grandjean, pod imenom Hikari No Oto, koji, nažalost ili na sreću, svojim recikliranjem (jednog od najboljih šugejz sastava ikada) XinliSupreme omogućuje Žen susret sa jednom od potencijalnih budućnosti šugejza, ali sa skoro 20 godina zakašnjenja.

Poslušajte. Mi u Srbiji nemamo ovako nešto.
Ja sam mator. Ali možda Dragstor gori uz ovako nešto ili baš ovo. Samo meni neko treba da javi.

SELEKTAH: 6plusplus/10