Neko je morao
3 sata i 23 minuta.
Možda se neko od vas seća da sam ja sličnim povodom, i uz "pomoć" Fredericka Wisemana, proveo tri sata u londonskoj "Nacionalnoj galeriji", te mi sada nije bilo teško, zapravo- još i lakše!, da se odazovem na njegov poziv da u njujorškoj nacionalnoj biblioteci provedem skoro pola sata duže.
Tužno je što od tada (dakle, već pet godina) nisam ništa uradio da u svojoj filmski spomenar udenem još neki film iz prebogatog Wisemanovog opusa, ali šta je tu je.
Svi vi koji niste čitali recenziju National Gallery ili niste gledali nijedan Wisemanov drugi film, imaćete priliku da se još jednom uverite u njegov specifični, hipi autorski pristup. Wiseman ne robuje svojoj temi. Niti svojoj publici. On nema nameru da vam zarad instantnog sticanja znanja ili nametanja konteksta priređuje opšta, "upoznavajuća" mesta sa temom kojom se bavi. Dakle, gledajući ovaj film vi nećete saznati skoro ništa o nastanku ili istoriji ove institucije (sem nazreti da je "neki" Carnegie imao veze sa tim), ali zato ćete imati dosta vrlo neposrednih prilika da se upoznate sa njenom suštinom i brojnim praksama.
Wiseman odmah ulazi u dešavanja, na književnoj večeri smo, zatim na sastanku ljudi koji vode biblioteku, zatim na terenu, i manje-više te tri destinacije se rotiraju naredna tri sata, povremeno ispresecane prigodnim kolažom Njujorka ujutru, uveče, preko dana, eksterijerima oko glavne zgrade i priručnih, kao i enterijerima istih. Wiseman, kao što je i navikao ima kompletan pristup svuda. Na sastancima slušamo kako se biblioteka dovija oko finansija, baš kao i "Srbi" ovde. Srećom, po njih, tamo je više bogatih filantropa. Ali državna administracija je isto sviranje k i grabljenje PR-a kao i kod nas. S druge strane, ispred rukovodećeg tima bibilioteke gledaju ih podjednako namazana i naborana lica ljudi koja su ispratila već generacije "sličnih" državnih donatora.
Smisao ovog filma otkriva se najviše u tome da pokaže kako ova, ili bilo koja druga, biblioteka nije samo "magacin za knjige", već mesto ukrštanja brojnih kulturnih aktivnosti- njujorška biblioteka servisira vrtićku i školsku decu u časovima posle nastave prigodnim programima, ona je mesto diskusija na brojne teme (iz nekog razloga Wiseman je najviše prostora dao obradi afro-američkih zajednica i problemu rasizma i odnosa prema američkoj robovlasničkoj istoriji), tu se održavaju izložbe, koncerti i brojne književne i panel večeri (Elvis Costello promoviše autobiografiju), a videćemo i kako izgledaju paradne večere za donatore i bord koji upravlja bibiliotekom.
U svakoj od tih pričica mi se zatičemo sa ljudima koji su tu, Wiseman dobro odabira zanimljive teme (recimo odnos Marxa i Lincolna, i njihovo tumačenje "slobodnog društva"), skoro kao da smo ušli u "pogrešnu" sobu i ostali poneseni temom ili dešavanjem u njoj.
Interesantno je koliko Njujork, kao "grad nad gradovima", u suštini kuburi sa sličnim problemima kao verovatno i Beograd, sav u naporu zajednice da se odupre kapitalističkoj čizmi i odbrani svoje potrebe i prava. Njujorška biblioteka funkcioniše kao jedno od retkih "socijalističkih" utočišta svih Njujorčana koje ravnopravno pruža mogućnost svima da se koriste njenim resursima (a dosta priče polaže se na pružanje Internet usluga siromašnima i digitalizaciju građe) i uslugama, i da se bar u tom domenu osećaju jednako sa svim ostalim građanima Njujorka i Amerike.
Wisemanov metod rada je "uzmite ili ostavite". Ovaj film je mogao da traje i dva sata i četrnaest sati po istom principu, i to je njegova, možda jedina, mana.
SELEKTAH: 7plus/10
3 sata i 23 minuta.
Možda se neko od vas seća da sam ja sličnim povodom, i uz "pomoć" Fredericka Wisemana, proveo tri sata u londonskoj "Nacionalnoj galeriji", te mi sada nije bilo teško, zapravo- još i lakše!, da se odazovem na njegov poziv da u njujorškoj nacionalnoj biblioteci provedem skoro pola sata duže.
Tužno je što od tada (dakle, već pet godina) nisam ništa uradio da u svojoj filmski spomenar udenem još neki film iz prebogatog Wisemanovog opusa, ali šta je tu je.
Svi vi koji niste čitali recenziju National Gallery ili niste gledali nijedan Wisemanov drugi film, imaćete priliku da se još jednom uverite u njegov specifični, hipi autorski pristup. Wiseman ne robuje svojoj temi. Niti svojoj publici. On nema nameru da vam zarad instantnog sticanja znanja ili nametanja konteksta priređuje opšta, "upoznavajuća" mesta sa temom kojom se bavi. Dakle, gledajući ovaj film vi nećete saznati skoro ništa o nastanku ili istoriji ove institucije (sem nazreti da je "neki" Carnegie imao veze sa tim), ali zato ćete imati dosta vrlo neposrednih prilika da se upoznate sa njenom suštinom i brojnim praksama.
Wiseman odmah ulazi u dešavanja, na književnoj večeri smo, zatim na sastanku ljudi koji vode biblioteku, zatim na terenu, i manje-više te tri destinacije se rotiraju naredna tri sata, povremeno ispresecane prigodnim kolažom Njujorka ujutru, uveče, preko dana, eksterijerima oko glavne zgrade i priručnih, kao i enterijerima istih. Wiseman, kao što je i navikao ima kompletan pristup svuda. Na sastancima slušamo kako se biblioteka dovija oko finansija, baš kao i "Srbi" ovde. Srećom, po njih, tamo je više bogatih filantropa. Ali državna administracija je isto sviranje k i grabljenje PR-a kao i kod nas. S druge strane, ispred rukovodećeg tima bibilioteke gledaju ih podjednako namazana i naborana lica ljudi koja su ispratila već generacije "sličnih" državnih donatora.
Smisao ovog filma otkriva se najviše u tome da pokaže kako ova, ili bilo koja druga, biblioteka nije samo "magacin za knjige", već mesto ukrštanja brojnih kulturnih aktivnosti- njujorška biblioteka servisira vrtićku i školsku decu u časovima posle nastave prigodnim programima, ona je mesto diskusija na brojne teme (iz nekog razloga Wiseman je najviše prostora dao obradi afro-američkih zajednica i problemu rasizma i odnosa prema američkoj robovlasničkoj istoriji), tu se održavaju izložbe, koncerti i brojne književne i panel večeri (Elvis Costello promoviše autobiografiju), a videćemo i kako izgledaju paradne večere za donatore i bord koji upravlja bibiliotekom.
U svakoj od tih pričica mi se zatičemo sa ljudima koji su tu, Wiseman dobro odabira zanimljive teme (recimo odnos Marxa i Lincolna, i njihovo tumačenje "slobodnog društva"), skoro kao da smo ušli u "pogrešnu" sobu i ostali poneseni temom ili dešavanjem u njoj.
Interesantno je koliko Njujork, kao "grad nad gradovima", u suštini kuburi sa sličnim problemima kao verovatno i Beograd, sav u naporu zajednice da se odupre kapitalističkoj čizmi i odbrani svoje potrebe i prava. Njujorška biblioteka funkcioniše kao jedno od retkih "socijalističkih" utočišta svih Njujorčana koje ravnopravno pruža mogućnost svima da se koriste njenim resursima (a dosta priče polaže se na pružanje Internet usluga siromašnima i digitalizaciju građe) i uslugama, i da se bar u tom domenu osećaju jednako sa svim ostalim građanima Njujorka i Amerike.
Wisemanov metod rada je "uzmite ili ostavite". Ovaj film je mogao da traje i dva sata i četrnaest sati po istom principu, i to je njegova, možda jedina, mana.
SELEKTAH: 7plus/10
No comments:
Post a Comment