Ljudi moji, šta ja ovde radim- pišem o srpskom filmu starom četiri godine kao da je juče prikazan, kao da to (i) danas ima nekog smisla... Baš tako.
Stado je prvi rediteljski film Nikole Koja (Kojoa? Koje?), a po scenariju Nebojše Romčevića. Radi se o "namenskom", angažovanom filmu koji je "još 2016" pokušao da pljune po režimu Aleksandra Vučića tako što će prvo da pljune po stadu koje mu je povereno. Koja i Cvija, ovde kao Kolja i Cveja, nesumnjivo su bili producentski alfa i omega iza ovog filma i Stado je metafilsmki "triumf" njihove zajedničke namere da se narugaju sebi rugajući se režimu rugajući se sebi i svojima koliko smo svi zajedno jadni. Izmaknite se četir' godine kasnije i ništa se nije promenilo. Nije da je iko od nas, pa i od njih samih, to očekivao, ali opet...
Film kao film, o glumačkim "legendama" koji tavore u večito neumorivom pozorištu i dolaze do sjajnog scenarija koji žele da urade kao pilot za "nacionalnu televiziju" i potom ga poduvaju, ima sve vrline i mane projekta koji se skoro-biografski bavi svojim akterima- spontan je, prija, nudi par insajta u stvari "iza zavese", ali s druge strane prečesto povlađuje egocentričnim i neumerenim "forama", nesupervizovanim individualnim doprinosima "smešnom" i generalno neizbalansiranom doprinosu učesnika (pre svega Koje kao reditelja) samom filmu.
Ako ismevanje Srpske stranke Srba u Srbiji i njenu protkanost u apsolutno sve sfere našeg društva ostavimo po strani, kao još jednu ilustraciju "nepromenljive" u srpskom višestranačkom životu (ne, žuti nisu bili bolji, samo su bili drugačiji), ostaje nam isto tako "nepromenljiva" i skoro arhetipska predstava o glumcima kao naivnim i padu sklonim ljudima koji ne razumeju "biznis" i na kraju završe kao potkusurivačke žrtve u trgovinama vlasti s narodom. Ništa što je ovde rečeno o vlastima nije gadnije od onoga čemu prisustvujemo u stvarnom životu. Jer, zapravo, ništa posebno nije ni rečeno, sem da je to skupina jagnjećih brigada, PR-a u miniću i ljudi iz senke. Čak je i onaj deo u koji film, tobož "stručno" zadire- a to je odnos vlasti i njihovo činodejstvovanje u oblasti umetnosti tj kontrole umetnike preko kontrole fondova, prikazan kroz opšta mesta s kojima nas je još Jataganac upoznao. Ili Šojić.
S druge strane, Koja i Cvija su blagi prema "svojima" (mislim glumcima) iako naivnost ovih ponekad pretenduje da ih predstavi kao skoro retardirano nesposobne da se nose sa "stvarnim" životom. Kao ljudi koji bi "samo da se bave svojim poslom" zarad sveopšteg dobra oni zapravo imaju problem da razumeju da su još ko zna kada, voljom kapitalizma, s "državnih jasala" prebačeni "na tržište" i da je tu svaka vlast u Srbiji dosledno odbijala da ih primi pod skute nekog "nacionalnog programa". Tj da ih bezuslovno primi. Međutim, problem Stada, koji Koja i Cvija apostrofiraju jeste što i na tom "tržištu" nije dozvoljena poštena borba, nego je i ono uzurpirano od strane države, a "prostor" za rad favorizovan je u korist kadrovski poslušnog škarta. Pa, ipak, u istim takvim okolnostima Dragojević je snimio Lepa sela, lepo gore, a Kojo Stado.
Nasmejaćete se sigurno dovoljno puta, zapljucnućete se malo tokom toga kao što su autori i hteli, ali Stado ne donosi onaj (naj)neophodniji element koji je u stanju da pobedi svaku vlast i bude "večiti pobednik" u mečevima sa svakom sledećom- kvalitet, visoki kvalitet, prosvetljujuće grabljenje života koje prevazilazi aktuelni trenutak i što je najbitnije- ima ljudskog razumevanja za grešnog neprijatelja čak i kada mu se ruga i na kraju ga sa iskrenim suzama u očima prepušta njegovoj neminovnoj tragediji.
SELEKTAH: 4/10
Stado je prvi rediteljski film Nikole Koja (Kojoa? Koje?), a po scenariju Nebojše Romčevića. Radi se o "namenskom", angažovanom filmu koji je "još 2016" pokušao da pljune po režimu Aleksandra Vučića tako što će prvo da pljune po stadu koje mu je povereno. Koja i Cvija, ovde kao Kolja i Cveja, nesumnjivo su bili producentski alfa i omega iza ovog filma i Stado je metafilsmki "triumf" njihove zajedničke namere da se narugaju sebi rugajući se režimu rugajući se sebi i svojima koliko smo svi zajedno jadni. Izmaknite se četir' godine kasnije i ništa se nije promenilo. Nije da je iko od nas, pa i od njih samih, to očekivao, ali opet...
Film kao film, o glumačkim "legendama" koji tavore u večito neumorivom pozorištu i dolaze do sjajnog scenarija koji žele da urade kao pilot za "nacionalnu televiziju" i potom ga poduvaju, ima sve vrline i mane projekta koji se skoro-biografski bavi svojim akterima- spontan je, prija, nudi par insajta u stvari "iza zavese", ali s druge strane prečesto povlađuje egocentričnim i neumerenim "forama", nesupervizovanim individualnim doprinosima "smešnom" i generalno neizbalansiranom doprinosu učesnika (pre svega Koje kao reditelja) samom filmu.
Ako ismevanje Srpske stranke Srba u Srbiji i njenu protkanost u apsolutno sve sfere našeg društva ostavimo po strani, kao još jednu ilustraciju "nepromenljive" u srpskom višestranačkom životu (ne, žuti nisu bili bolji, samo su bili drugačiji), ostaje nam isto tako "nepromenljiva" i skoro arhetipska predstava o glumcima kao naivnim i padu sklonim ljudima koji ne razumeju "biznis" i na kraju završe kao potkusurivačke žrtve u trgovinama vlasti s narodom. Ništa što je ovde rečeno o vlastima nije gadnije od onoga čemu prisustvujemo u stvarnom životu. Jer, zapravo, ništa posebno nije ni rečeno, sem da je to skupina jagnjećih brigada, PR-a u miniću i ljudi iz senke. Čak je i onaj deo u koji film, tobož "stručno" zadire- a to je odnos vlasti i njihovo činodejstvovanje u oblasti umetnosti tj kontrole umetnike preko kontrole fondova, prikazan kroz opšta mesta s kojima nas je još Jataganac upoznao. Ili Šojić.
S druge strane, Koja i Cvija su blagi prema "svojima" (mislim glumcima) iako naivnost ovih ponekad pretenduje da ih predstavi kao skoro retardirano nesposobne da se nose sa "stvarnim" životom. Kao ljudi koji bi "samo da se bave svojim poslom" zarad sveopšteg dobra oni zapravo imaju problem da razumeju da su još ko zna kada, voljom kapitalizma, s "državnih jasala" prebačeni "na tržište" i da je tu svaka vlast u Srbiji dosledno odbijala da ih primi pod skute nekog "nacionalnog programa". Tj da ih bezuslovno primi. Međutim, problem Stada, koji Koja i Cvija apostrofiraju jeste što i na tom "tržištu" nije dozvoljena poštena borba, nego je i ono uzurpirano od strane države, a "prostor" za rad favorizovan je u korist kadrovski poslušnog škarta. Pa, ipak, u istim takvim okolnostima Dragojević je snimio Lepa sela, lepo gore, a Kojo Stado.
Nasmejaćete se sigurno dovoljno puta, zapljucnućete se malo tokom toga kao što su autori i hteli, ali Stado ne donosi onaj (naj)neophodniji element koji je u stanju da pobedi svaku vlast i bude "večiti pobednik" u mečevima sa svakom sledećom- kvalitet, visoki kvalitet, prosvetljujuće grabljenje života koje prevazilazi aktuelni trenutak i što je najbitnije- ima ljudskog razumevanja za grešnog neprijatelja čak i kada mu se ruga i na kraju ga sa iskrenim suzama u očima prepušta njegovoj neminovnoj tragediji.
SELEKTAH: 4/10
No comments:
Post a Comment