Prošlogodišnji pobednik Sarajevo Film Festivala
Tridesettrogodišnja rediteljka Ena Sendijarević rođena je u Bosni, koju je sa porodicom tokom rata napustila i prinudno zamenila novim domom u Amsterdamu, gde i dalje živi, iako je Variety i dalje naziva "Bosnian filmmaker". Ali i da ja ovo nisam za vas pročitao u stranoj štampi, tako nešto se da namirisati kao direktno ili vrlo neposredno iskustvo iz svega što se dešava u njenom debitantskom ostvarenju.
Take Me Somewhere Nice (što jeste originalni naziv ovog filma) ne počinje obećavajuće, naročito ako ste senzitivni na sadržaje koje isporučuju Srdan, Oleg, ili Jasmila- devojka Alma iz Holandije namerava da putuje u Bosnu da vidi oca koga nije videla čitav svoj život, a koji je u bolnici. Prethodna iskustva regionalnog filma pale nam alarme da smo u opasnosti da odgledamo još jedno "suočavanje sa prošlošću" i "budemo svedoci nezaceljivim ranama istog" koje će sa lokalnom šljivom još jednom pohasati fondatori i klošar-kritičari na svim ugošćujućim mostrama. I ako zbog nečega treba da aplaudiramo Eni to je što nam nije napravila "još jedan" film na te "teme", iako, paradoksalno, njen film najviše govori baš o neugasivim posledicama svega toga.
Ne znam da li ste me poslušali i pogledali Holiday, Isabelle Eklof, ali to je film s kojim Enin film ima više zajedničkog, nego sa bilo čim iz "Jasmilinog jata". Pre svega tu je mlada i "neobična" devojka koja odlazi u nepoznatu zemlju, a onda tamo proživljava neobično "turističko" iskustvo, mimo onoga koje je planirala. Unutar koga muškarci i seks igraju veliku ulogu.
Već od prve scene u kojoj vidimo način na koji Alma uči "bosanski" kroz fraze i izraze spremajući se za put, dok se s majkom sunča u dvorištancetu svog "novog" doma u Holandiji (i komšija ih špijunira), snimljene kao i većina scena u ovom filmu s kamerom na stativu i u 4:3 rezoluciji, jasno je da Ena pravi moderan, evropski film u skladu s onima koje preferira na lokalnim, a ne otadžbinskim festivalima. Način na koji ona vodi priču prepun je elipsi i humora, neprekidno "drsko i bezobrazno" komentariše sve što se dešava, bavi se junacima kojima se ne podilazi previše ili nimalo kao "žrtvama", dok Take Me Somewhere Nice, zapravo, najviše i biva o tom, emigrantskom, pokušaju da se pobegne od narativa koji im raspisuje i propisuje matica. Što u suštini nije moguće.
Iako je ovo mogla biti vrlo neobična komedija, Ena, što zbog nepoznavanja sredine, što zbog drugačijeg umetničkog senzibiliteta, nikada ne želi da koketira sa Bosnom, da nas zabavlja "lokalom" i urnebesnim razlikama sa istim. Ljudi i događaji u njenom filmu tretirani su skoro sa hladnoćom i kemp disciplinom jednog Ulricha Seidla, ali bez njegove mizantropske bespoštednosti. Od rođaka koji se rođački ne raduju pridošlicama, do svih ostalih saputnika na Alminom putu do očeve bolnice- svi ti ljudi su malkice okej i malkice sebični, kao što bi svuda bili. Alma je u potpunosti sagledana u skladu sa svojim godinama i neobičnim temperamentom- ona ne oseća neku lažnu tugu ili brigu za oca s kojim sem informacija-na-papiru nema ništa blisko ili zajedničko. Ona u rođaku i drugu vidi uzbudjive muškarce, a "poznato je da su Holanđanke lake", kaže rođakov drug Emir.
Ena na matrici jednog potencijalno sentimentalnog i propagandnog festivalskog filma zapravo pravi nezavisni, tinejdžerski film, koji u psihologijama junaka i njihovim neočekivanim ponašanjima (scena incesta?) pokazuje derivative tragedije koja je ostavljena godinama iza, i koja se nikada direktno ne adresira, ali je prisutna u kolektivnom nesvesnom. I, zapravo, prisutnija je usled našeg prepoznavanja "konteksta Bosne", nego što proističe iz same sredine.
Iako s jedne strane Take Me Somewhere Nice na svež i nov način pristupa Bosni, možda mu se može zameriti što ista ova priča isto ovako može da se odvija bilo gde drugde u Evropi, naročito ovoj istočnoevropskijoj. O potencijalnom nerazumevanju "specifičnih nijansi", možda najviše govori scena kada nakon očeve smrti, u njegovom automobilu ekipa pronalazi (očigledno očevu?) kasetu s koje kreće Kool Thing, Sonic Youth, uz koje potom kreće divljanje... Ako bi još i mogli da poverujemo da ovi sedamanestogodišnjaci uživaju u skoro trideset godina starim indi hitovima, to da je baš ta (neposredno predratna) muzika bila izbor njihovih roditelja deluje kao preradikalan znak na koji nas nijedan aspekt priče nije pripremio. Zato Take Me Somewhere Nice pre ostaje deo kanona filmova u kojima se sukobljavaju "urbano" i "ruralno" nego što donosi autentično fundiran tretman bosanske verzije o "sukobu" "emigranata" i "domaćih".
SELEKTAH: 6plus/10
Tridesettrogodišnja rediteljka Ena Sendijarević rođena je u Bosni, koju je sa porodicom tokom rata napustila i prinudno zamenila novim domom u Amsterdamu, gde i dalje živi, iako je Variety i dalje naziva "Bosnian filmmaker". Ali i da ja ovo nisam za vas pročitao u stranoj štampi, tako nešto se da namirisati kao direktno ili vrlo neposredno iskustvo iz svega što se dešava u njenom debitantskom ostvarenju.
Take Me Somewhere Nice (što jeste originalni naziv ovog filma) ne počinje obećavajuće, naročito ako ste senzitivni na sadržaje koje isporučuju Srdan, Oleg, ili Jasmila- devojka Alma iz Holandije namerava da putuje u Bosnu da vidi oca koga nije videla čitav svoj život, a koji je u bolnici. Prethodna iskustva regionalnog filma pale nam alarme da smo u opasnosti da odgledamo još jedno "suočavanje sa prošlošću" i "budemo svedoci nezaceljivim ranama istog" koje će sa lokalnom šljivom još jednom pohasati fondatori i klošar-kritičari na svim ugošćujućim mostrama. I ako zbog nečega treba da aplaudiramo Eni to je što nam nije napravila "još jedan" film na te "teme", iako, paradoksalno, njen film najviše govori baš o neugasivim posledicama svega toga.
Ne znam da li ste me poslušali i pogledali Holiday, Isabelle Eklof, ali to je film s kojim Enin film ima više zajedničkog, nego sa bilo čim iz "Jasmilinog jata". Pre svega tu je mlada i "neobična" devojka koja odlazi u nepoznatu zemlju, a onda tamo proživljava neobično "turističko" iskustvo, mimo onoga koje je planirala. Unutar koga muškarci i seks igraju veliku ulogu.
Već od prve scene u kojoj vidimo način na koji Alma uči "bosanski" kroz fraze i izraze spremajući se za put, dok se s majkom sunča u dvorištancetu svog "novog" doma u Holandiji (i komšija ih špijunira), snimljene kao i većina scena u ovom filmu s kamerom na stativu i u 4:3 rezoluciji, jasno je da Ena pravi moderan, evropski film u skladu s onima koje preferira na lokalnim, a ne otadžbinskim festivalima. Način na koji ona vodi priču prepun je elipsi i humora, neprekidno "drsko i bezobrazno" komentariše sve što se dešava, bavi se junacima kojima se ne podilazi previše ili nimalo kao "žrtvama", dok Take Me Somewhere Nice, zapravo, najviše i biva o tom, emigrantskom, pokušaju da se pobegne od narativa koji im raspisuje i propisuje matica. Što u suštini nije moguće.
Iako je ovo mogla biti vrlo neobična komedija, Ena, što zbog nepoznavanja sredine, što zbog drugačijeg umetničkog senzibiliteta, nikada ne želi da koketira sa Bosnom, da nas zabavlja "lokalom" i urnebesnim razlikama sa istim. Ljudi i događaji u njenom filmu tretirani su skoro sa hladnoćom i kemp disciplinom jednog Ulricha Seidla, ali bez njegove mizantropske bespoštednosti. Od rođaka koji se rođački ne raduju pridošlicama, do svih ostalih saputnika na Alminom putu do očeve bolnice- svi ti ljudi su malkice okej i malkice sebični, kao što bi svuda bili. Alma je u potpunosti sagledana u skladu sa svojim godinama i neobičnim temperamentom- ona ne oseća neku lažnu tugu ili brigu za oca s kojim sem informacija-na-papiru nema ništa blisko ili zajedničko. Ona u rođaku i drugu vidi uzbudjive muškarce, a "poznato je da su Holanđanke lake", kaže rođakov drug Emir.
Ena na matrici jednog potencijalno sentimentalnog i propagandnog festivalskog filma zapravo pravi nezavisni, tinejdžerski film, koji u psihologijama junaka i njihovim neočekivanim ponašanjima (scena incesta?) pokazuje derivative tragedije koja je ostavljena godinama iza, i koja se nikada direktno ne adresira, ali je prisutna u kolektivnom nesvesnom. I, zapravo, prisutnija je usled našeg prepoznavanja "konteksta Bosne", nego što proističe iz same sredine.
Iako s jedne strane Take Me Somewhere Nice na svež i nov način pristupa Bosni, možda mu se može zameriti što ista ova priča isto ovako može da se odvija bilo gde drugde u Evropi, naročito ovoj istočnoevropskijoj. O potencijalnom nerazumevanju "specifičnih nijansi", možda najviše govori scena kada nakon očeve smrti, u njegovom automobilu ekipa pronalazi (očigledno očevu?) kasetu s koje kreće Kool Thing, Sonic Youth, uz koje potom kreće divljanje... Ako bi još i mogli da poverujemo da ovi sedamanestogodišnjaci uživaju u skoro trideset godina starim indi hitovima, to da je baš ta (neposredno predratna) muzika bila izbor njihovih roditelja deluje kao preradikalan znak na koji nas nijedan aspekt priče nije pripremio. Zato Take Me Somewhere Nice pre ostaje deo kanona filmova u kojima se sukobljavaju "urbano" i "ruralno" nego što donosi autentično fundiran tretman bosanske verzije o "sukobu" "emigranata" i "domaćih".
SELEKTAH: 6plus/10
No comments:
Post a Comment