Nešto razmišljam... Jedina stvar koju Jeff Bezos i neki najsiromšaniji Bangladešanin imaju zajedno je što niko od njih verovatno nije pogledao poslednji film Roy-a Anderssona. Niti će. U tom ogromnom, beskrajnom prostoru koji se proteže između njih, u nišici jedva vidljivoj golim okom, smestio sam se ja i verovatno još par hiljada belosvetskih mučenika koji mogu da se pohvale da su ovo odgledali. I sve to i mene, i mučenike, i Bezosa i Bangladešanina, i Anderssona u tom kontekstu čini posebnim. Sasvim posebnim.
Ne znam da li ste ikada gledali neki Anderssonov film tj neki iz ove milenijumske faze njegovog rada, ali i About Endlessness reprizira poetsku formulu- statični kadrovi, prosvetljeni i osvetljeni tako da izgledaju kao da se odvijaju unutar pozorišne, veštačke scenografije, koji prikazuju eliptične žanr scene iz života običnih i neobičnih Šveđana u dugom kolažu čiju poentu i smisao detektujete i odlučujete sami.
U ovom filmu, samo se jedna priča provlači između svih ostalih, dve zapravo. Prva, duža, priča o svešteniku koji je izgubio veru i za to traži pomoć od lekara. Druga, u samo dva navrata pominje jednog Šveđanina kome se nije javio poznanik, zbog nekog sukoba iz detinjstva, i on sada intenzivno razmišlja o tome, protkan grižom savesti.
Andersson, koji ima skoro osmadeset godina, evidentno razmišlja o životu, u kontekstu sveta i raznolikih ljudi koji ga žive, od Hitlera, preko anđela, do raznoraznih zgubidana pritisnutih malim i velikim životnim tugama. Skoro svaka epizoda je o nečemu što se uzaludno ponavlja ili čemu nema leka. I sve one, poentom, su sumirane u poslednjoj sceni- čoveku se pokvario auto u sred, deluje, "nepreglednog" puta i on gleda levo-desno u nadi da će mu neko pomoći. Pitanja se sama nameću, jel da? Kako dalje, s kim, kako ni sa kim, kako sami, kuda put vodi, treba li ga završiti, da li smo sami na njemu...
Sve te priče posmatraju, s nebesa, dvoje ljubavnika, ili anđela, koji plove mutnim nebom iznad spaljenog grada.
Neke scene su duhovite. Nisu sve. Film srećom ne traje dugo i njegov retro-fetišizovani ultra-tromi ritam nije lako izdržati.
I kao smisao sveta, on ostaje van dohvata onoga ko ima sve i onoga ko nema ništa.
SELEKTAH: 6plus/10
Ne znam da li ste ikada gledali neki Anderssonov film tj neki iz ove milenijumske faze njegovog rada, ali i About Endlessness reprizira poetsku formulu- statični kadrovi, prosvetljeni i osvetljeni tako da izgledaju kao da se odvijaju unutar pozorišne, veštačke scenografije, koji prikazuju eliptične žanr scene iz života običnih i neobičnih Šveđana u dugom kolažu čiju poentu i smisao detektujete i odlučujete sami.
U ovom filmu, samo se jedna priča provlači između svih ostalih, dve zapravo. Prva, duža, priča o svešteniku koji je izgubio veru i za to traži pomoć od lekara. Druga, u samo dva navrata pominje jednog Šveđanina kome se nije javio poznanik, zbog nekog sukoba iz detinjstva, i on sada intenzivno razmišlja o tome, protkan grižom savesti.
Andersson, koji ima skoro osmadeset godina, evidentno razmišlja o životu, u kontekstu sveta i raznolikih ljudi koji ga žive, od Hitlera, preko anđela, do raznoraznih zgubidana pritisnutih malim i velikim životnim tugama. Skoro svaka epizoda je o nečemu što se uzaludno ponavlja ili čemu nema leka. I sve one, poentom, su sumirane u poslednjoj sceni- čoveku se pokvario auto u sred, deluje, "nepreglednog" puta i on gleda levo-desno u nadi da će mu neko pomoći. Pitanja se sama nameću, jel da? Kako dalje, s kim, kako ni sa kim, kako sami, kuda put vodi, treba li ga završiti, da li smo sami na njemu...
Sve te priče posmatraju, s nebesa, dvoje ljubavnika, ili anđela, koji plove mutnim nebom iznad spaljenog grada.
Neke scene su duhovite. Nisu sve. Film srećom ne traje dugo i njegov retro-fetišizovani ultra-tromi ritam nije lako izdržati.
I kao smisao sveta, on ostaje van dohvata onoga ko ima sve i onoga ko nema ništa.
SELEKTAH: 6plus/10
No comments:
Post a Comment