Sad se već nekako samo iskristalisalo da ako postoji žanr koji ne podnosim onda je to "indi frindž majkro-badžet sci-fi uvijen u triler sa intelektualnom premisom". Drugim rečima, bilo šta što liči na radove Shanea Carrutha.
Neko ko sedi u produkcionom timu Amazon Originala žešće (ali, žešće!) mrzi Jeffa Bezosa i to je iskoristio kao glavni motiv da grinlajtuje (tj otkupi) ovo debitantsko ostvarenje Andrewa Pattersona.
Tražim reči da pristojno objasnim koliko sam ljut na sebe što sam pogledao ovaj film. Što sam potrošio vreme na ovu urnebesno idiotsku ekranizaciju nečega što bi u najboljem slučaju bio relativno dosadan podkast iz žanra ovih "fikcionalnih" ili, uz saradnju sa iskusnim saund dizajnerom, možda pristojna radio-drama.
Dakle, u ovom filmu koji ne zna kako da potroši dobijene minute imamo apsolutno ničemneslužeće simulacije jednog, neprekinutog kadra s raskošnim i gracioznim pokretima kamere koji beleže ljude i priče koje apsolutno ničemu ne služe, naročito ne radnji, junacima ili saspensu. U nekoj vrsti ilustracije primitivnog "breaking news" momenta, s obzirom da je radnja smeštena u pedesete prošlog veka, mi pratimo kako radio-voditelj-amater i njegova prijateljica koja frilensuje u telefonskoj centrali slučajno postaju svedoci nekakvog čudnog zvuka, nakon čega ekspresno kreću da animiraju javnost (preko radija) da im pomognu u detekciji o čemu se radi. Prvo se javlja jedan slušalac, pa drugi. Pominju se već hiljadu puta čute konspiracije, aluzije na Area 51, kontra-konspiracije da je nešto "rusko", voditelj i devojka jurcaju i vozikaju se pustim gradom (jer su svi na školskoj košarkaškoj utakmici), da bi na kraju film kulminirao u ozbiljno idiotskoj, amaterskoj, skromnoj verziji Close Encounter of the Third Kind- finala, nakon čega u pesku ostaje magnetofon koji je voditelj teglio sa sobom, kao neka vrsta "fajnd futidža" o čitavom događaju.
Također, na početku filma i čini mi se u još dva navrata, gledalac će se zateći u poziciji da u nekakvom Twilight Zone (ali prvi serijal) setingu događaje posmatra na ekranu televizora, samo da bi potom, "ušao" u isti i izašao u svet priče koje pratimo. Ako je na početku to i moglo da se tumači kao neka vrsta meta-filmske igre, za ponavljanja iste apsolutno nema objašnjenja.
The Vast of Night kao pokušaj rekreacije dočaravanja verovatne naivnosti malog mesta u susretu sa "nečim na nebu" sramno fejluje kao skoro retardirana varijanta te priče koja za idealnog gledaoca uzima nekoga ko je malo pre došao "tim istim svemirskim brodom", a ne nekoga ko je već decenijama, silom prilika, nahranjen raznoraznim verzijama takvih priča.
Neobjašnjivo.
SELEKTAH: 0/10
Neko ko sedi u produkcionom timu Amazon Originala žešće (ali, žešće!) mrzi Jeffa Bezosa i to je iskoristio kao glavni motiv da grinlajtuje (tj otkupi) ovo debitantsko ostvarenje Andrewa Pattersona.
Tražim reči da pristojno objasnim koliko sam ljut na sebe što sam pogledao ovaj film. Što sam potrošio vreme na ovu urnebesno idiotsku ekranizaciju nečega što bi u najboljem slučaju bio relativno dosadan podkast iz žanra ovih "fikcionalnih" ili, uz saradnju sa iskusnim saund dizajnerom, možda pristojna radio-drama.
Dakle, u ovom filmu koji ne zna kako da potroši dobijene minute imamo apsolutno ničemneslužeće simulacije jednog, neprekinutog kadra s raskošnim i gracioznim pokretima kamere koji beleže ljude i priče koje apsolutno ničemu ne služe, naročito ne radnji, junacima ili saspensu. U nekoj vrsti ilustracije primitivnog "breaking news" momenta, s obzirom da je radnja smeštena u pedesete prošlog veka, mi pratimo kako radio-voditelj-amater i njegova prijateljica koja frilensuje u telefonskoj centrali slučajno postaju svedoci nekakvog čudnog zvuka, nakon čega ekspresno kreću da animiraju javnost (preko radija) da im pomognu u detekciji o čemu se radi. Prvo se javlja jedan slušalac, pa drugi. Pominju se već hiljadu puta čute konspiracije, aluzije na Area 51, kontra-konspiracije da je nešto "rusko", voditelj i devojka jurcaju i vozikaju se pustim gradom (jer su svi na školskoj košarkaškoj utakmici), da bi na kraju film kulminirao u ozbiljno idiotskoj, amaterskoj, skromnoj verziji Close Encounter of the Third Kind- finala, nakon čega u pesku ostaje magnetofon koji je voditelj teglio sa sobom, kao neka vrsta "fajnd futidža" o čitavom događaju.
Također, na početku filma i čini mi se u još dva navrata, gledalac će se zateći u poziciji da u nekakvom Twilight Zone (ali prvi serijal) setingu događaje posmatra na ekranu televizora, samo da bi potom, "ušao" u isti i izašao u svet priče koje pratimo. Ako je na početku to i moglo da se tumači kao neka vrsta meta-filmske igre, za ponavljanja iste apsolutno nema objašnjenja.
The Vast of Night kao pokušaj rekreacije dočaravanja verovatne naivnosti malog mesta u susretu sa "nečim na nebu" sramno fejluje kao skoro retardirana varijanta te priče koja za idealnog gledaoca uzima nekoga ko je malo pre došao "tim istim svemirskim brodom", a ne nekoga ko je već decenijama, silom prilika, nahranjen raznoraznim verzijama takvih priča.
Neobjašnjivo.
SELEKTAH: 0/10
No comments:
Post a Comment