Crno-bijeli svijet u Lenjingradu osamdesetih prošlog veka
Iako mi se prethodni film Kirilla Serebrennikova, Student, dopao (o čemu, izgleda, nema zapisa na MMG (?!)), nisam se upustio u dalju istragu njegove prethodne filmografije, ali sam zato njegovom novom filmu rado rekao "da".
Leto je bilo nominovano za Kansku palmu 2018, a iste godine bio je uvršten u najbolje filmove Cahiers Du Cinema. Dve stvari koje pre ukazuju na demokratsku raspoloženost "francuza" da i dalje pružaju ruku "rusima", nego što govore o kvalitetu ovog filma. Koji, opet, izgleda tako da ga baš na ovim lokacijama najpre možete očekivati.
Leto nije film o "jednom letu", jer traje mnogo duže od jednog godišnjeg doba, ali je možda film o letu koje se nikada nije desilo. Priča prati dva rokera i suprugu jednog od njih. "Oženjeni" Majk je legenda lenjingradske scene, a Viktor je nadolazeća zvezda. Natalija je udata za Majka, ali njeno srce zaljubljenije pleše dok Viktor svira i ona ima s njim nešto nalik aferici. Iako rokenrol trouglovi nisu retki, ovaj je možda najupečatljiviji po tome što junaci ignorišu situaciju u kojoj se nalaze, ruski je trpe, ali nema nekih naročitih dramskih eksplikacija ove situacije i ona ostaje površno i neupečatljivo prikazana.
Ostatak vremena provodimo u interesantno dočaranoj epohi, upoznajući se sa tim kako je izgledao rokenrol u Lenjingradu, non-stop supervizovan od strane nadležnih službi, sa rokerima čiji je najveći eksces bio nošenje "Ray Ban" naočara, dok su i publika i izvođači neprekidno bili opominjani na uzdržane i "pristojne" reakcije tokom nastupa. U takvim okolnostima, ruski rokenrol, iako upoznat sa Pistolsima, Blondie, Lou Reedom, Velvetima, Bowiejem, Iggy Popom, koji se preslušavaju sa magnetofonskih traka i teško nabavljenih vinila, dok se pare zarađuju na crtežima napravljenim po omotima ploča koji se potom prodaju kao posteri... dakle, uprkos tako snažnom trudu da se participira u "roku" sveta, ruski rokenrol je i dalje oslonjen na folk sedamdesetih, nešto kao Vlada i Bajka za starije klince, lepih melodija, ali balaševićevskog stila, i u egzekuciji i u političkoj pronicljivosti.
Serebrennikov povremeno sabotira sliku pankoidnim pop art animacijama, propraćenim obično "tvrdom, ruskom" obradom nekog "zapadnog" hita (poput Psycho Killer), tokom koga se junaci ponašaju razulareno i "montipajtonovski" kao njihovi vršnjaci sa Zapada, ali taj "spot" obično završi junakom (koji možda i ne postoji) koji nas obaveštava da se sve viđeno nije desilo: a) zato što misli da smo toliko glupi da bismo pomislili da jeste b) zato što ismeva "službe" ili c) zato što pokušava da dovede u pitanje da li se i sve ostalo dešavalo.
Leto deluje kao film koji nije želeo da se bavi ljubavnom trojkom, ali nije znao ni kako da prevaziđe linklaterovski tip nostalgije za istim periodom u dočaravanju mladosti, odrastanja i rokenrola. Junaci se neprekidno roje, ali slabo ih upoznajemo, pa i kad odu (i ubiju se) i to je rediteljski lepo dočarano, mi ostajemo uskraćeni za razumevanje prilika i empatiju. Sve zajedno najviše od svega dovodi u pitanje kako je moguće da rokenrol nije uspeo da probije i sruši zidove (već prilično trošne tih osamdesetih), nego je ostao tako nesrećno pripitomljen, tupav, benigan i utešan. I bojim se da iz ovog poslednjeg Srebrennikov crpi najviše emocija i na tome utemeljuje poštovanje za glavne rokere koji su, lako moguće, figurirali stvarnom lenjingradskom scenom, o čemu ništa ne znam.
SELEKTAH: 5plus/10
Iako mi se prethodni film Kirilla Serebrennikova, Student, dopao (o čemu, izgleda, nema zapisa na MMG (?!)), nisam se upustio u dalju istragu njegove prethodne filmografije, ali sam zato njegovom novom filmu rado rekao "da".
Leto je bilo nominovano za Kansku palmu 2018, a iste godine bio je uvršten u najbolje filmove Cahiers Du Cinema. Dve stvari koje pre ukazuju na demokratsku raspoloženost "francuza" da i dalje pružaju ruku "rusima", nego što govore o kvalitetu ovog filma. Koji, opet, izgleda tako da ga baš na ovim lokacijama najpre možete očekivati.
Leto nije film o "jednom letu", jer traje mnogo duže od jednog godišnjeg doba, ali je možda film o letu koje se nikada nije desilo. Priča prati dva rokera i suprugu jednog od njih. "Oženjeni" Majk je legenda lenjingradske scene, a Viktor je nadolazeća zvezda. Natalija je udata za Majka, ali njeno srce zaljubljenije pleše dok Viktor svira i ona ima s njim nešto nalik aferici. Iako rokenrol trouglovi nisu retki, ovaj je možda najupečatljiviji po tome što junaci ignorišu situaciju u kojoj se nalaze, ruski je trpe, ali nema nekih naročitih dramskih eksplikacija ove situacije i ona ostaje površno i neupečatljivo prikazana.
Ostatak vremena provodimo u interesantno dočaranoj epohi, upoznajući se sa tim kako je izgledao rokenrol u Lenjingradu, non-stop supervizovan od strane nadležnih službi, sa rokerima čiji je najveći eksces bio nošenje "Ray Ban" naočara, dok su i publika i izvođači neprekidno bili opominjani na uzdržane i "pristojne" reakcije tokom nastupa. U takvim okolnostima, ruski rokenrol, iako upoznat sa Pistolsima, Blondie, Lou Reedom, Velvetima, Bowiejem, Iggy Popom, koji se preslušavaju sa magnetofonskih traka i teško nabavljenih vinila, dok se pare zarađuju na crtežima napravljenim po omotima ploča koji se potom prodaju kao posteri... dakle, uprkos tako snažnom trudu da se participira u "roku" sveta, ruski rokenrol je i dalje oslonjen na folk sedamdesetih, nešto kao Vlada i Bajka za starije klince, lepih melodija, ali balaševićevskog stila, i u egzekuciji i u političkoj pronicljivosti.
Serebrennikov povremeno sabotira sliku pankoidnim pop art animacijama, propraćenim obično "tvrdom, ruskom" obradom nekog "zapadnog" hita (poput Psycho Killer), tokom koga se junaci ponašaju razulareno i "montipajtonovski" kao njihovi vršnjaci sa Zapada, ali taj "spot" obično završi junakom (koji možda i ne postoji) koji nas obaveštava da se sve viđeno nije desilo: a) zato što misli da smo toliko glupi da bismo pomislili da jeste b) zato što ismeva "službe" ili c) zato što pokušava da dovede u pitanje da li se i sve ostalo dešavalo.
Leto deluje kao film koji nije želeo da se bavi ljubavnom trojkom, ali nije znao ni kako da prevaziđe linklaterovski tip nostalgije za istim periodom u dočaravanju mladosti, odrastanja i rokenrola. Junaci se neprekidno roje, ali slabo ih upoznajemo, pa i kad odu (i ubiju se) i to je rediteljski lepo dočarano, mi ostajemo uskraćeni za razumevanje prilika i empatiju. Sve zajedno najviše od svega dovodi u pitanje kako je moguće da rokenrol nije uspeo da probije i sruši zidove (već prilično trošne tih osamdesetih), nego je ostao tako nesrećno pripitomljen, tupav, benigan i utešan. I bojim se da iz ovog poslednjeg Srebrennikov crpi najviše emocija i na tome utemeljuje poštovanje za glavne rokere koji su, lako moguće, figurirali stvarnom lenjingradskom scenom, o čemu ništa ne znam.
SELEKTAH: 5plus/10
Odgledah jedva, mnogo me smorio, nerviraju rusi rokeri.
ReplyDelete