FIRST LOVE

Stoineki film Takashi Miikea. Koji, nažalost, nije režirao Emir Kusturica. A mogao je. A trebalo je.

Reći za neki japanski film da je “sumanut” i nije neki naročit “pogodak”. Još manje ako se to odnosi na film Takashi Miikea. Ali u ovom filmu postoji neka vrsta specifične “sumanutosti” koja je prepoznatljivo “takašimikeovska”. Recimo, pravo niotkuda u žanru koji se tek jedva utvrdio kao “jakuza krimić” čaršav počinje da se “naduvava” i ispod njega počinje da se uzdiže hororolika figura duha, za koju se kasnije “psihoanalitički” ispostavlja da je duh oca koji progoni jednu od glavnih junakinja. Sve ostalo izgleda kao da je Tarantino stavljen na vrelu ringlu, dok je odskočna kreativna daska retro variranje na temu u startu pobeđenog junaka (američkog filma sedamdesetih) koji pokušava da se pridigne i pobedi u neplaniranoj, poslednjoj borbi. S tim što ovde priča vrvi prevrelim obrtima, mikeovskom histerijom, apsurdom i crnim humorom i tek na kraju, jednim prigodnim kolažom (koji je praktično repriza/naličje uvodonog) uspeva da se primiri i vrati na ton klasičnijeg žanra.

Priča se bavi jednim mladim bokserom, koji nakon izgubljenog meča dobija vrlo nemilosrdnu medicinsku dijagnozu što ga stavlja u stanje duha otvorenog da se sasvim slučajno ukači u spasavanje jedne devojke, čime sebi na vrat natovari i plan jednog jakuze da prevari svoj tim, zarati sa kineskim, a u sve to uvučeni su i jedan policajac i vođa jakuza koji je upravo izašao iz zatvora i jedan par dilera. I, naravno, pomenuta devojka, koju je otac ostavio kao zalog jakuzama, usled neisplaćenog duga. Sve, relativno predvidljivo, kreće kako ne treba.

U nekom trenutku glavni protagonisti naći će se u policajčevom vozilu i njihova interakcija, neka vrsta kurcoboljne narodskosti i sveopšteg nehajanja za sopstvni život podsetila me na energiju Kusturicinog Crnog mačka, beli mačor i pomislio sam kako bi on s ovim scenarijem možžžda malo emotivnije izvio njegovu melodramatičnu liniju, a ovoj histeričnoj dao egzekuciju koja duhom odgovara traženom, ali nije viđena u japanskom filmu. Iako Miike koji snima i po tri filma godišnje ovde ne deluje rutinski, već, naprotiv, kao da se baš zabavlja, Kusta bi, kao gost na tuđem terenu, povukao kočnice koje su njegov Zavet odvele u nepodnošljivo neinteresantnu parodiju.

Ali, ako dugo niste neki “japanski”, ovaj sasvim radi posao.

SELEKTAH: 6plus/10