FRIDUME, NE BUDI PIČKA: AMIRA MEDUNJANIN - For Him and Her (Croatia Records)

Još jednom udruženi na zadatku, Folkeri s Akademije: Ognjen Lopušina i Slobodan Vujanović

ОГЊЕН:

Слободан и ја смо поново у кафани. Не знам за њега али ја сам јуче остао без посла и спреман сам да погинем.

Нисмо међутим, у оној исконској установи ибарског типа где све заудара племенитим мирисом јефтиног дувана и запршке. Не, данас смо се нашли да се упропастимо слушајући нови албум Амире Медуњанин. Албум се зове, pardon my english… For him and her и ако је веровати Пеци Поповићу чије речи ”објашњавају” на омоту двоструког винила који се поред нас двојице лагано врти на Техниксовом грамофону, у питању је посвета Томи Здравковићу и Силвани Арменулић ”последњим аутентичним легендама ЈУ естраде” (подвлачи Пеца онима који не знају).

Али сад стварно без цинизма... из звучника допиру тако софистицирани звучни таласи да осећам као да седимо у неком клубу за џентлмене на Upper east side-u где је све опточено раритетним шкотским твидом и бивољом кожом. Обојица одсутно котрљамо Рубинов XO вињак из 1975. у масивним кристалним чашама.

Већ од прве песме па све до пред сам крај тече беспрекорна мешавина Томиног ДНК и РНК који се врте око аранжмана, продукције и свирачког мајсторства који… јеби га немам други израз… гађају тамо где данашњи отмени слушаоци воле да их се гађа. Има ту мрве тропикалије, па онда осећа се и нека хиспано сијеста (што је наравно кад је у питању Тома Здравковић сасвим на месту) али бога ми и оријента има и то не баш скроз џентрификованог. Над свиме наравно доминира Томина урбано-рурална меланхолија која меандрира од Грчке преко Печењевца до шансоне. Све одсвирано и отпевано са баш пуно пијетета и не много музикантског егоа. 

Друго, тј прво ту је вокал о којем верујем да нећемо много полемисати. На хрпи разноразних new age севдалијских превараната Амира се истиче као далеко највреднији интерпретатор и креатор нечега што би могла да буде нова севдалинка. Њен вокал има нешто од строгости и хладноће коју је имала Нада Мамула али мало и дрчне трагике коју су имале сестре Барјактаревић (Силвана и Мирјана). Оно што је разликује од других солидних певачица је да је увек comme il faut без обзира да ли диже атмпсферу или пева Шта ће ми живот без тебе драги. Немамо ми много певача који су у стању да одржавају такав стандард квалитета кроз тако различите регистре.

Гледајући кроз плавичасте волуте кубанског дувана у тој отменој кафани нема нам друге него да ускликнемо са љубављу да је ово заиста издање године. Ово јесте једно племенито армирање идеје Томе Здравковића која живи данас али важно је да поживи и сутра и прекосутра. Верујем да ће многи нерођени синови о Данки више знати од Амире него од оригинала.

И не само то, гледајући Фридома како снено испухује дувански дим, мислим да ће Амира овим албумом више урадити на конверзији становништва него цео батаљон севдах енџиооваца. 

Ако би ми рекли да ће РТС убудуће константно вршити заштиту и обнову нашег наслеђа на овом нивоу ја бих умро као спокојан човек. Овај албум је толико добар.

И сад би овде ишла оцена 10/10 за све оне који живе живот пуним плућима, а верујем да има доста таквих у ММГ универзуму. 

Али ја нисам зато дошао у кафану. Мислим, нисам ништа слагао, заиста ми је драго што је Тома добио овако леп и квалитетан омаж. Све је овде на свом месту, и испоштована традиција и мало космополитизма и врхунски музиканти. 

Бог свети зна да је Тома то заслужио али мени тренутно испод пазуха вири Инфостудов Послови специјал, мени није до племените контемплације кад слушам чика Здравковића. Ја бих радије гасио пикавце о мушему или подлактицу, плакао и певао.

И волео бих више да смо Фридом и ја седели у сепареу мотела Шарић док нам Амира са размазаним ајлајнером и у тесној хаљини са деколтеом у лице говори да смо најобичнији клошари.

Ту долазимо до најважнијег дела овог текста. То се заиста и догађа али само у последњој песми овог албума, и без Амире антологијској Дотако сам дно живота. Само у овој песми нас Амира води на дно каце и само се овде осећа присуство божанске честице Виде Павловић. Пет минута траје то аудио посртање по ибарској магистрали након које се понове чује отмена тишина менхетнског појачала. Частите себе ако већ немате времена да слушате цео албум само овом нумером. 

Остаје ми нада да ће се фантазмагорија о кафанској Амири остварити и дно живота ми даје снагу да до тог остварења не крепам. 

Оцена за нас неуспешне: 8 ипо /10

MMG:

Moj prijatelj Ognjen misli da sam ja "folk noob" za koga je "Amira u suštini idealna".

A on ne zna da sam ja ranih osamdesetih, u Glini, sa svojim prijateljem Stanislavom na ripit vrteo vinilnu Hanku Paldum, uzalud pokušavajući da razumem šta znači kad "od ljubavi sav goriš".

Niti da sam osamdesetinekih, u Osijeku, u tamošnjem Jugotonu sa stricem, gastarbajterom, i njegovom decom, odlazio u redovni letnji harač muzike. I dok je stric birao nove "krajšnike" i slično, mi deca smo u naručje tovarili nove Lepe Brene, Biljane Jevtić, Vesne Zmijanac, dobro i Magazine, Rive i Fosile... 

Niti zna da sam ja pred kraj osamdesetih, u Beogradu, u našem Jugotonu, kupio ocu na poklon Mi Bosanci delije (i dalje najbolji predlog za himnu Federacije), Mehe Puzića (koju moj otac nikada nije pustio...).

Niti zna da sam ja početkom ovog milenijuma, sa mlađanom J-Ro, bio u fanpitu na Cecinom koncertu na Marakani, doduše kao novinar-izveštač, ali sa obilatim simpatijama za par hitova Arkanove udovice. 

Niti zna da sam koju godinu posle toga, na svadbi moga brata, priredio materijal za "viral" (al' srećom tad još kamere na telefonima nisu bile moćne kao danas) kada sam na naručenu Mito Bekrijo poprilično "veseo" zaigrao kao na najvandalskiji džangl devedesetih.

Ali u kafane stvarno nisam. Ta vrsta opuštanja i gubljenja kontrole nad sobom nije mi ni mila, niti znana, niti je "folk muzika" u mom kasnijem životu ikada značajnije zaigrala od par, ponekad puštenih, jutjubova sa (uvek istim) "klasicima" Gordane Stojičević, Silvane Armenulić, Šabana Šaulića i pomenute Hanke. 

Ipak, sve to zajedno doprinelo je mom interesovanju, a potom i simpatijama za aktuelni album Amire Medunjanin, For Him and Her, na kome ova Bosanka odaje, na svaki način rizičnu, počast verovatno najvećim folk legendama balkanskih teritorija. 

O Amiri Medunjanin znam samo da sam to ime i njen lik video u više navrata na plakatima, možda i bilbordima, oko Sava Centra, koji najavljuju njene beogradske koncerte. Ništa drugo ne znam i, uz dužno poštovanje, ništa me više i ne zanima.

For Him and Her je preslušan jer se neko ko nije jednom nogom u Z/zadruzi, a drugom na Ibarskoj, pozabavio Tomom i Silvanom. A takve stvari se u ovom pustom našem retko dešavaju. 

Amira Medunjanin pokušava da pobedi kafanu ovih pesama, a da im u tom procesu ne izgubi dušu. Otuda je možda "najobjektivnije" reći da For Him and Her Tomine i Silvanine klasike gura u nekakav džez bar, koji ako je i u Njujorku (a ploča je snimana i u Bostonu), onda se nalazi u "jugoslovenskom" kvartu. Jer Amira nesporno voli ove pesme, ali želi da ih proda (i) nekoj drugoj publici. Poput mene, "noob-a" koji ne voli kafanu, ili sofisticiranijih poštovaoca iste (sem ako to nije oksimoron), kojima možda više pasuju "pristojniji" izvođači poput Vasilije Radojčić i Žarka Dančua i, verrrovatno, bi kod Tome i Silvane povukli crtu. 

Otuda je Amira, iako oseća bol, iz sve snage u naporu da ga zauzda i akademski kultiviše. Mahom minimalistički aranžmani, koji kombinuju oruđa world musica i džeza od Tome i Silvane nežno prave srpsku kubansku Buena Vistu (poput Omare Portuondo), koja u prerađenom izdanju pokušava da sačuva i proda esenciju proizvoda. I Amira u tome poprilično i na momente moćno uspeva. Pesme na For Him and Her, u ovim verzijama, pre će na upriličenim priredbama izazivati blago nihanje gostiju, možda i neki pokušaj "stiskavca", ali sumnjam da će ikoga popeti na sto. O polomljenim čašama i krvavim rukama da i ne govorim. 

Amira ovakvu doziranu izvedbu sebi može da dozvoli iz razloga što je njen tim stilski veoma disciplinovan i ne skreće sa zadatog cilja i, mnogo bitnije, što Amira ima veoma lep glas, koji kafanski može da se protegne i nekom kamernijom operom i nekim ležernijim džez klubom. Zapravo, Amira ima lep kafanski glas, ali ga ovde ne pušta, ne dozvoljava mu da ga duša boli, već ga tera da tu emociju nasluti, da je zamisli, da je "na suvo" proživi. For Him and Her nije persiflaža intenzivnih kafanskih emocija, niti gluma, ona je legitiman i uspeo pokušaj da se bolne emocije prožive donekle, a ne do kraja. I to je estetska misija ovog albuma, otuda joj se to ne može nikako zameriti.

Teško mi je da zamislim da se pravim ljubiteljima kafane ovo neće dopasti, jer Amira zaista lepo peva i aranžmani su, iako diskretn(ij)i, u funkciji isticanja lepote pesme i Amirinog pevanja. Možda će od prve do poslednje pesme da se nadaju da će Amira u nekom trenutku ili od nekog trenutka izgubiti kontrolu i frustriraće ih što se to ne dešava, iako ni Tomini, ni Silvanini originali, istina, nisu bili zapaljivi kakavih kafanskh sadržaja inače ima. Hoću da kažem, iako pipav, zadatak koji je Amira rešila nije bio nemoguć. Čak šta, poslednja pesma, Tomina Umoran sam od života, najviše od svih odvodi aranžmanom pesmu iz folka i kafane u nešto nalik intimnoj, ali i astralnoj džez izvedbi (naravno da preterujem, ali moj je blog).

Pravo je čudo ili meni velika nepoznanica da se niko ranije nije setio da sebe i jedan od najlepših delova jugoslovenske audio baštine čelendžuje na ovaj način i, verovatno, zaradi pare! Deo našeg aplauza svakako mora otići kulturnom aspektu Amirinog rada koji mlađim (i nezainteresovanijim za ovo) generacijama otkriva velike autore i velike pesme, ali i činjenici da se jedan često opravdano klevetan aspekt srpskog/jugoslovenskog kulturnog bića, kakav je kafana, može i prezentovati i konzumirati u daleko drugačijem (da izbegnem kutur-rasističko atributiranje drugog tipa) okruženju.

Ako bude turneje za ovo, pa još u Sava Centru, obratiću veću pažnju na plakat sledeći put.

SELEKTAH: 8/10